Samokontrola u malom prstu

Kada jedna osoba dobije dijabetes, posle kratkog vremena kada o njenoj glikoregulaciji brinu doktori i zdravstveno osoblje, imaju zadatak koji se proteze na ceo životni vek, održati nivo glukoze u krvi u granicam što bližim normalnim, svakodnevno i celog dana. To je težak i odgovoran zadatak i samo dobro edukovana osoba, spremna da preuzme odgovornost može da ga postigne. Vremenom, lekari i drugi članovi tima za brigu o dijabetesu daju samo smernice i savete a regulacija glikemije postaje uglavnom obaveza osobe sa dijabetesom.

Zbog toga ova monografija ima veliki značaj. Prva je koja se na srpskom jeziku sveobuhvatno i detaljno bavi ovim problemom i biće velika pomoć i osobama sa dijabetesom i onima koji sačinjavaju tim za brigu o dijabetesu, lekarima, medicinskim sestrama, dijetetičarima pa i farmaceutima koji žele da budu u toku sa potrebama svojih pacijenata.

U monografiji se, osim značaja dobre regulacije dijabetesa, naglašava i značaj kontrole drugih faktora rizika za makrovaskularna oboljenja kao i značaj zdravog stila života uopšte sa uputstvima kako to postići.
Monografiju toplo preporučujem svima koji imaju ili se bave dijabetesom jer predstavlja presek aktuelnih stavova i znanja o ovom važnom aspektu lečenja diajbetesa.

Prim dr mr sc Miodrag Đorđević
Predsednik Dijabetološkog saveza Srbije

Knjigu  možete naručiti po  ceni  od

600 din

plus troškovi  poštarine

Za sve informacije obratite se izdavaču:

Akademska misao d.o.o.
011 / 3218-354

Napomena:

za  5 i  više naručenih primeraka
odobravamo dodatni popust od 10%

Naručujem komada:
Ime
Prezime
Zanimanje
Mesto stanovanja
Ulica i broj
Broj telefona:
E-mejl
Posted in Dijabetes Knjige Razno by admin. No Comments

SAMOKONTROLA U MALOM PRSTU

Dr Saša Avakumović

Dijabetes je svetski problem koji ima razarajuće humane, socijalne i ekonomske posledice. Danas, od dijabetesa boluje više od 264 miliona ljudi i taj broj se svake godine povećava za 6 miliona. Rastuća pandemija preti da nadvlada zdravstvene resurse svake zemlje i dovodi u pitanje njihov ekonomski razvoj.

Svake godine, 14. -og novembra širom sveta se obeležava Svetski dan borbe protiv dijabetesa (World Diabetes Day). Inicijativu za njegovo obeležavanje pokrenuli su Međunarodna federacija za dijabetes (International DiabetesFederation – IDF) i Svetska zdravstvena organizacija (WHO) 1991. godine, kao odgovor na na globalnu epidemiju dijabetesa. Ovaj datum je odabran kao uspomenu na dan rođenja Frederick-a Banting-a čoveka koji je zajedon  sa Čarlsom Bestom, otkrio insulin 1921. godine. Zbog sve veće epidemije ove bolesti na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija održanoj 20. decembra 2006. usvojena je “Rezolucija o dijabetesu”, a Svetski dan borbe protiv dijabetesa postao je zvanični dan borbe protiv dijabetesa Ujedinjenih nacija.

Odlučeno je da u periodu od pet godina (2009-2013. godine) kampanja bude  posvećena podizanju svesti o značaju prevencije nastanka dijabetesa, uticaju dijabetesa na život obolelih i značaju mera  neophodnih za kontrolu ove bolesti. Slogan ovogodišnje kampanje je “Upoznajte dijabetes i preuzmite kontrolu”.
Za logo Svetskog dana borbe protiv dijabetesa izabran je  plavi krug, koji simbolizuje život i zdravlje. Plava boja je i boja zastave Ujedinjenih nacija i predstavlja sve zemlje ujedinjene u borbi protiv pandemije dijabetesa.

Ova kampanja poziva sve odgovorne osobe  koje brinu o šećernoj bolesti da shvate ozbiljnost sitaucije i preuzmu kontrolu. Za osobe sa dijabetesom, ovo je podsticaj sticanje sve više znanja kroz edukaciju. Za vlade država, to je poziv da se sprovede efikasna strategija i politika za prevenciju i lečenje šećerne bolesti, da se smanji rizik od dijabetesa i tako zaštiti zdravlje svojih građana. Za zdravstvene radnike, to je poziv da se poboljša znanje, tako da dokazane preporuke sprovedu u praksi. Za javnost, to je poziv da razume ozbiljan uticaj dijabetesa, da znaju kako da izbegnu ili odlože dijabetes i njegove komplikacije.

Tabela 1.

Ciljevi kampanje:

  • ohrabriti vlade država da implementiraju i jačaju politiku prevencije i preduzmu mere za kontrolu šećerne bolesti i njenih komplikacija
  • širiti podršku nacionalnim i lokalnim inicijativama za prevenciju i lečenje šećerne bolesti i njenih komplikacija
  • ilustracija značaja edukacija zasnovanih na dokazima u prevenciji i kontroli šećerne bolesti i njenih komplikacija
  • podići svest o upozoravajućim znacima šećerne bolesti i promovisati akcije za podsticanje rane dijagnoze
  • podići svest i promovisati akcije za smanjenje glavnih modifikovanih faktora rizika za tip 2 dijabetesa
  • podići svest i promovisati mere za sprečavanje ili odlaganje komplikacija šećerne bolesti

Tabela 2.

Faktori rizika za nastanak tipa 2 dijabetesa:

  • gojaznost
  • nedostatak vežbe
  • ranije identifikovana netolerancija glukoze
  • nepravilna dijeta
  • starija životna dob ž
  • visok krvni pritisak i visok holesterol
  • porodična istorija dijabetesa
  • gestacijski dijabetes

Tabela 3.

Upozoravajući znaci dijabetesa:

  • često mokrenje
  • prevelika žeđ
  • povećana glad
  • gubitak težine
  • zamor
  • nedostatak interesovanja i koncentracije
  • povraćanje i bol u želucu (često u zabludi kao stomačni grip)
  • peckanje ili utrnulost osećaja u rukama i nogama
  • zamućen vid
  • česte infekcije
  • sporo zarastanje rana

 

 

 

Uspešna i sveobuhvatna terapija dijabetesa sastoji se od pet međusobno isprepletanih i zavisnih  segmenta:

 

  • TERAPIJA (LEKOVI)
  • PRAVILNA ISHRANA
  • (SAMO)KONTROLA
  • FIZIČKA  AKTIVNOST
  • EDUKACIJA

Nijedan deo uspešne, sveobuhvatne terapije ne bi trebalo zanemariti, jer jednostavno rečeno tada lečenje šećerne bolesti neće biti uspešno. Ali naravno jedan deo bih ipak ovde izdvojio a to je Samokontrola. Reći ću vam i zašto. Jednostavno ako pojedete neki obrok, a ne izmerite nivo šećera u krvi posle 2 sata, nećete znati kako taj obrok, pojedine namirnice ili kombinacije namirnica utiču na Vaš nivo šećera u krvi.

Ako gledamo iz ugla terapije, bez rezultata samokontrole (temeljno zapisanih u Dnevnik) ni vi a ni vaš lekar neće znati da li vam i koliko snažno lekovi (bez obzira koje koristite) deluju na snižavanje nivoa šećera u krvi, da li koristite pravi lek i/ili pravu kombinacija lekova, u pravoj dozi i režimu davanja.

Ako opet obratimo pažnju na fizičku aktivnost takođe bez merenja nivoa šećera u krvi nećemo znati kako je recimo brza šetnja uticala na naš organizam i nivo šećera. Dakle, moglo bi se reći da samokontrola predstavlja ključ uspešne terapije dijabetesa. Da bi samokontrola pružila svoj maksimum svaki oboleli od šećerne bolesti mora biti edukovan, znati svoju bolest ali i terapiju, razmišljati zašto se neke stvari dešavaju i kada meriti nivo šećera u krvi, kada uzimati lekove , da li samostalno sme (treba)  povećati/smanjiti dozu. Zato edukacija treba biti adekvatna i što se tiče kvaliteta i kvantiteta, tj. treba da je sprovode osposobljene i obučene osobe, ali i da bude redovna – kontinuirana. U slučaju šećerne bolesti učenje je sastavni deo lečenja i ono je doživotno kao i sama terapija.

 

Dijabetes je timska igra

Tim koji brine o Vašoj bolesti je sastavljen od više podjednako važnih timskih igrača:

  • DIJABETOLOG – ENDOKRINOLOG
  • LEKAR OPŠTE MEDICINE
  • OFTALMOLOG-OČNI LEKAR
  • MEDICINSKA SESTRA
  • TRENER ZA FIZIČKU AKTIVNOST
  • DIJETETIČAR – NUTRICIONISTA
  • PSIHOLOG
  • JA – OBOLELI

No, opet bih izdvojio jednog iz tima, a to je sam oboleli, JA. Ja sam najvažniji samome sebi, samo ja znam kada me boli, kada nešto nije u redu sa mojim telom. Samo ja prepoznajem znakove Hipo i Hiperglikemije i  samo ja povezujem sve članove moga tima i moju bolest. Ja pomažem lekaru, kazivajući mu o mojim simtomima, problemima, bolovima, ishrani, rezultatima samokontrole. Dajući mu neophodne informacije pomažem lekaru da odabere pravu kombinaciju lekova i terapeutskih alatki kako bismo zajedno držali moju bolest pod kontrolom.

Edukacija- Obuka za samokotrolu

 

Samokontrola  predstavlja veštinu i spretnost u rukovođenju i upravljanju Šećernom bolešću –Diabetes Mellitus-om. Samokontrola je ključ kontrole dijabetesa. Podrazumeva program neophodnih mera za osamostaljivanje obolelih od šećerne bolesti u kontroli svoje bolesti između dva kontrolna pregleda kod  lekara kod koga se leči. Dobra kontrola šećerne bolesti podrazumeva redovnu upotrebu glukometra, kako bismo imali uvid u visinu šećera u krvi u različitim situacijama.

Optimalna regulacija šećera-glukoze u krvi  (glikoregulacija) može se postići samo ako osoba obolela od šećerne bolesti ima odgovarajuću edukaciju, volju,  želju i razvijene sposobnosti da preuzme svoj deo odgovornosti za brigu o sopstvenom zdravlju i bolest stavi pod kontrolu. Optimalna kontrola šećera u krvi još uvek se ne postiže ni u savremenom svetu i jedino rešenje za ovaj problem je edukacija osoba sa dijabetesom i osposobljavanje za samokontrolu.

 

Da bi se to postiglo potrebno je da:

 

  • Razglasite svoje ciljeve i podelite ih sa najbližima
  • Stvarajte održive i dugoročne produktivne odnose sa porodicom i svojim Dijabetes timom
  • Postoji međusobno razumevanje i poštovanje uloga i odgovornosti
  • Imate veštine i znanja, kako bi uspešno “odigrali” svoju ulogu

 

Program samokontrole šećerne bolesti standardno obuhvata:

  • kontrolu telesne težine
  • poseban režim pravilne ishrane
  • fizičku aktivnost
  • davanje insulina ili uzimanje tabletiranih lekova
  • redovno (poželjno svakodnevno) merenje visine šećera u krvi
  • pregled mokraće ili krvi putem tračica za određivanje visine ketona u krvi (ili acetona u mokraći)
  • evidenciju rezultata dobijenih kontrolnim pregledima- vođenje dnevnika

 

Osim standardnog programa kontrole neophodno je sprovoditi:

redovne kontrole vida kod očnog lekara – dijabetes  može da ugrozi vid. Prve promene se javljaju na očnom dnu. Ređe se javlja katarakta.
Osobe sa šećernom bolešću tip 2, često imaju narušen metabolizam masti, što ubrzava oštećenje krvnih sudova – aterosklerozu.
Oboleli od šećerne bolesti  moraju da neguju kožu, koja je zbog slabe prokrvljenosti osetljivija i sklona infekcijama, stoga i najmanja povreda na stopalu zahteva posebnu pažnju. U slučaju teže infekcije osoba sa dijabetesom može da izgubi deo stopala ili noge. Zbog toga je potrebno svakodnevna nega nogu, redovno pregledanje stopala i nošenje primerene obuće. Problemi sa stopalima i nogama su ogromni, statistike pokazuju da osobe obolele od DM čine 50% do 75% od svih obavljenih  amputacija stopala. Takođe savremena nauka kaže da je 50% od ovog broja je moglo biti izbegnuto preventivnim pregledima i svakodnevnom brigom pacijenta o stopalima.
Ne pušite! Dijabetes  i nikotin oštećuju krvne sudove, a loš krvotok može da izazove teške komplikacije. Važna je i nega zuba, jer usna duplja često može da bude izvor infekcije koja se lako širi po organizmu.
Višegodišnji dijabetes može da ugrozi bubrege. Rizik je mnogo manji ukoliko je dijabetes regulisan. Veoma važnu ulogu ima i regulisan krvni pritisak.

 

 

Zašto je samokontrola bitna?

“Medicinska nega kod hroničnih bolesti retko daje rezultate i manje je efikasna  kad uz nju ne postoji adekvatna samokontrola i briga o vlastitom  zdravlju” (Prof dr Von  Kroff). Samokontrola je najbolji nači da saznate kako hrana, lekovi, fizička aktivnost utiču na nivo glukoze u krvi i koja je njihova međusobna veza-zavisnost. Kada je redovna samokontrola  može biti od velike pomoći kod prilagođavanja individualnih doza lekova i/ili insulina u odnosu planirani obrok i fizičku aktivnost.

Pored gore rečenog, želimo dodati da je samokontrola bitna i zbog sledećih činjenica:

  • Nijedna zemlja nema dovoljno zdravstvenih radnika da bi se brinuli o svakom obolelom iz sata u sat, iz dana u dan.
  • 24-časovna briga i kontrola je osnova uspešnog lečenja
  • Bolji ishod na duge staze, duži i kvaltetniji život

Značaj i neophodnost praćenja toka bolesti  uz pomoć  samokontrole je od ključnog značaja za kvalitet i dužinu vašeg života.  To je toliko važno da ću ponovo napisati:  Samokontrola je jedini način da baš svakoga dana znate kako je Vaša bolest (dijabetes) regulisana tj.“koliko je tačno sati na Vašem satu života” . Ako ne sprovodite redovno samokontrolu ne znate da li ste blizu centra mete ili ste promašili celu metu tj. da li su rezultati nivoa glukoze u Vašoj  krvi blizu ciljnim rezultatima ili ne. Kada dobijete rezultat morate znati da ga objasnite i šta Vam valja činiti. Dakle samokontrola pomaže u usklađivanju doza leka, obroka i fizičke aktivnosti sa trenutnim stanjem bolesti i/ili sa stvarnim potrebama organizma. Moć samokontrole je pojačana razumevanjem vlastitih potreba i mogućnosti.  Od izuzetne važnosti je umešnost u primeni naučenih  medicinskih (zdravstvenih) zahteva kao i promenom stila života i ponašanja. A  emocionalna podrška okoline i porodice je dodatni motor u očuvanju Vašeg zdravlja.

 

Kao mali skroman doprinos Kampanji u borbi za povećanje svesti o dijabetesu, samopomoći i preuzimanju kontrole autor ovog teksta je  napisao knjigu „Samokontrola u malom prstu“ koja treba da izađe iz štampe u novembru 2010. god. Knjigu možete naručiti na e-mail: diabetes@hotmail.rs .

I zato ako želite boljitak u životu učite, čitajte, trgajte za znanjem jer samo pametno upotrebljeno znanje može pozitivno  da utiče na kvalitet i dužinu Vašeg života. Uz upotrebu dostupnog pribora za samokontrolu (samopraćenje) potrebno je naučiti tumačiti dobijene vrednosti kako bi se mogle vršiti korekcije i na taj način postići dobra kontrola šećera u krvi.

 

Svaki dan je novi dan i nikada se neće ponoviti! Učinite ga izuzetnim prvo sebi a onda i drugima iz svoje okoline.

 

Posted in Samokontrola by admin. No Comments

Fizička aktivnost i zdravlje

Dr Saša Avakumović

U svom godišnjem izveštaju iz 2002. godine Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je naglasila da su nezdrav način ishrane i manjak fizičke aktivnosti glavni faktori rizika za nastanak hroničnih nezaraznih bolesti koje se dovode u uzročno posledičnu vezu sa više od 60% smrtnosti u svetu.

 

Dodatna fizička aktivnost zavisi od posla kojim se osoba bavi ali zavisi i od životnog doba. Tako npr. ukoliko se radi o osobama koje su zbog svog  zanimanja u sklopu radnog vremena, fizički aktivne fizičku aktivnosti ne treba dodatno uključivati ili je dovoljna minimalna dodatna fizička aktivnost. Međutim, ukoliko osoba obavlja sedanteran posao (npr. kancelarijski) dodatna fizička aktivnost se savetuje (sport, dozirana brza šetnja i drugo). Za odrasle osobe dovoljna je i fizička aktivnost  u trajanju od 30 minuta a za decu i adolescente 60 minuta i to u većini dana u nedelji a  najbolje bi bilo svakoga dana.

 

Po trajanju fizičke aktivnosti može se govoriti o kratkotrajnom i dugotrajnom fizičkom opterećenju. Prema intenzitetu razlikujemo blago, srednje i intenzivno opterećenje. Za obim fizičke aktivnosti mora se voditi računa o: tipu ili načinu, dužini trajanja, učestalosti i intenzitetu fizičke aktivnosti.

 

Tip ili način fizičke aktivnosti podrazumeva aktivnosti pri kojima dolazi do utroška kalorija. Ove aktivnosti sprovode se ili u grupnim sportovima (rukomet, košarka, odbojka, hokej i sl.) ili u individualnim aktivnostima (šetnje, trčanje, vožnja bicikla, plivanje, skijanje, veslanje i sl). Ovakva vrsta fizičke aktivnosti pogodnija je od snažnih fizičkih naprezanja pri kojima se intenzivno opterećuju samo određene grupe mišića (dizanje tegova i sl.). Neki poslovi mogu da budu zamena za navedene fizičke aktivnosti (sečenje drva, kopanje, košenje trave).

 

Trajanje i učestalost treninga zavise od: starosti, kondicije, raspoloživog vremena i težine osnovne bolesti (ako postoji). Neki stručnjaci predlažu fizičku aktivnost u trajanju od 15 do 30 minuta, 3 puta nedeljno, intenziteta 60 (za osobe sa slabom kondicijom) -90% (za utrenirane osobe) od maksimalnog srčanog rada prilagođeno starosnoj dobi. Osobe sa slabom kondicijom treba da povećaju učestalost treninga na 5-7 puta nedeljno, sa početnim trajanjem 5-10 minuta. Intenzitet fizičke aktivnosti određuje se na osnovu merenja pulsa i drugih znakova zamora (otežano disanje, bledilo lica ili blaga vrtoglavica), pri tome je vrlo bitno savetovati osobu da sluša svoje telo i da prekida trening kada se jave teskobe. Najbolje je kondiciju i zdravstveno stanje proceniti kod lekara u toku testa opterećenja na ergobiciklu ili pokretnoj traci uz savet i preporuku o vrsti i tipu fizičke aktivnosti.

 

Koristi od fizičke aktivnosti su mnogostruke. Zdrave osobe koje redovno vežbaju, mogu smanjiti faktore rizika vezane za aterosklerozu, jer se smanjuje nivo lipida ukrvi, arterijski pritisak, pojačava cirkulaciju (delimično i u pacijenata sa perifernim vaskularnim bolestima), usporava  srčani ritam, povećava transport kiseonika, smanjuje viskoznost krvi i poboljšava tolerancija na  glukozu u zdravih osoba.

 

Tabela 1.* Procenat maksimalnog pulsa za trening prilagođen godinama života u skladu sa kondicionom kategorijom

 

Godine života Maksimalni puls  

90%

 

85%

 

80%

 

75%

 

70%

 

65%

 

60%

15 193 174 164 154 145 135 195 116
20 191 172 162 153 143 134 124 115
25 189 170 161 151 142 133 123 113
30 186 167 158 149 140 130 121 111
35 184 166 156 147 138 129 120 110
40 182 164 155 146 137 127 118 109
45 180 162 153 144 135 126 117 108
50 178 160 151 142 134 125 116 107
55 175 158 149 140 131 123 114 105
60 173 156 147 138 130 121 112 104
65 171 154 145 135 128 120 111 103

* ova tabela služi za brzu ortjentaciju I preporuku maksimalnog broja otkucaja u minuti za detaljiniju orjentaciju pročitati tekst u nastavku

 

 

Svaka fizička aktivnost pored koristi koje donosi po zdravlje može biti povezana  i sa rizikom od nastanka iznenadne srčane smrti i infarkta miokarda. Obe komplikacije se često javljaju i zato svakoj fizičkoj aktivnosti treba pristupiti sa određenom merom opreza. Najčešći uzrok nastanka ovih komplikacija je ateroskleroza krvnih sudova. Takođe rizik nastanka komplikacija  povezan je sa postojanjem faktora rizika: pušenjem, povećanim masnoćama u krvi, gojaznošću, postojanjem šećerne bolesti i nedostatkom fizičke aktivnosti.

Svaka osoba koja se upusti u neku fizičku aktivnost treba da osluškuje svoje telo i registruje eventualne simptome srčane patnje (nelagodnost u grudima i nedostatak vazduha). Ako se osete ovi simptomi treba smanjiti ili prekinu fizičku aktivnost. Generalno postoji preporuka da puls ne treba da pređe vrednosti više od 65% od maksimalnog pulsa za osobe koje nisu utrenirane.

Često se ignorišu ove komplikacije fizičke aktivnosti, ali činjenice govore da se srčani infarkt javlja u 4-10% osoba koje se bave fizičkom aktivnošću. Zbog toga treba obratititi pažnju na kardivaskularne rizike vežbanja.

Uvek imajte na umu da je vaše zdravlje u vašim rukama. Na vama je da učinite neke promene  ka zdravlju ali uvek slušjte svoje telo.

 

Tabela br. 2 Potrošnja kalorija za određenu fizičku aktivnost

Aktivnost Potrošnja kalorija za 1 sat  
  Muškarci žene
Mirno sedenje 100 80
Mirno stajanje 120 95
Lagane aktivnosti:

Spremanje po kući

Rad u kancelariji

Igranje golfa

300 240
Srednje teške aktivnosti:

Brzo hodanje

Rad u bašti

Vožnja biciklom (< 15 km / sat)

Plesanje

Košarka

460 370
Naporana aktivnost

Džgoing(9min/1.5km)

Fudbal

Plivanje

730 580
Vrlo naporna aktivnost:

Trčanje (7 min / 1.5 km)

Skijanje

Tenis

920 740

 

Većina osoba ne treba da se kosultuje sa svojim lekarom pre početka sprovođenja vežbi. Međutim, preporučujemo da po savet kod lekara pre početka vežbanja potraže sve žene starije od 50 godina i muškarci starije od 40 godina, takođe po savet bi trebalo da odu i osobe koje imaju  srčane probleme, povišeni pritisak, šećernu bolest, osteporozu kao i gojazne osobe.

 

Nije važno koju vrstu fizičke aktivnosti sprovodite već je bitno da je sprovodite redovno (minimum 3 puta nedeljno). Takođe, nije bitno da li je obavljate odjednom ili u nekoliko dnevnih ciklusa, bitno je da vežbate. Studije pokazuju da ako promenite način ishrane, povećate fizičku aktivnost (3 X nedeljno) i smanjite (redukujete) telesnu težinu rizik od nastanka bolesti se smanjuje i do 60% (za šećernu bolest). Zato počnite već danas jer sutra već može biti kasno.

 

Učinite fizičku aktivnost svojom svakodnevnom rutinom. Preporuka je da odaberete vežbe ili sport u kojima ćete uživati. Neko će odabrati rad u bašti dok će se druga osoba odlučiti za trčanje ili fudbal. Neko će se udružiti sa prijateljem ili bračnim drugom dok će druga osoba otići u fitnes centar na grupne vežbe pod kontrolom stručnog lica. Kod odabiranja određene fizičke aktivnosti treba voditi računa o zdravstvenom stanju i  postojećoj bolesti (ako postoji). Bilo kako bilo, uradite to sa zadovoljstvom koje će rezultirati  boljom kondicijom i boljim zdravljem.

 

 

Kako da izračunate maksimalni puls i odredite zone treninga

Kao što smo već rekli bavljenje fizičkom aktivnošću može izazvati i neželjene komplikacije, zato da se to ne bi desilo morate slušati svoje srce tj. Meriti broj njegovih otkucaja u minuti i znati koji vam je maksimalni broj otkucaja u minuti preporucen. Zašto je uopšte važno znati koliki nam je puls kad vežbamo, i koliki nam je maksimalni puls? Ni  prebrzo trčanje kao ni  presporo hodanje nisu korisni za naše telo. Ako vežbamo presporo, uskraćujemo organizam koristi koju nam donosi vežbanje, ako radimo preterano rizikujemo povredu, premorenost, demotivaciju ili neželjenu težu zdravstvenu komplikaciju pa i iznenadnu smrt. Zato vežbanju treba pristupiti ozbiljo i oprezno i postepeno treba dizati stepen opterećenja i vreme vežbanja.

Maksimalni broj otkucaja u minuti ili maksimalni puls je maksimalan broj otkucaja koje vaše srce može (sme) da postigne za vreme vežbanja. Najprostiji (a samimi time i najmanje pouzdan) način da se izračuna maksimalni puls je da se od broja  220 oduzme  broj godina. Na primer, osoba koja ima  43 godine po ovoj formuli ima maksimalni puls 177 otkucaja u minuti ( 220 – 43 =177 ) .

Ali to često nije tačno! Što možete i videti da se ovaj broj ne poklapa sa brojem iz Tabele 1. ali za početak i brzu grubu procenu nije loše izračunati makismalni puls i na ovaj način.

Za bolju procenu vašeg maksimalnog pulsa treba se obratiti stručnjaku za  fitnes  ili lekaru, a u međuvremenu, opisaćemo još dva metoda koja bih mogla da vam pomognu u proceni maksimalnog pulsa  bez skupe i komplikovane opreme. Jedino što je potrebno kod ovih metoda –izmeriti broj otkucaja srca. Jednostavno treba  opipati puls prstom jedne ruke na zglobu druge ruke i izbrojati broj otkucja srca u toku 6 sekundi, pa pomnožti sa 10 (na primer, ako ste izbrojali 7 otkucaja u toku od 6 sekundi,puls je 70), ili još malo preciznije izmeriti broj otkucaja srca u toku 15 sekundi i pomnožiti sa četiri. Ako ste u mogućnosti  možete  kupiti jednostavan aparat za merenje otkucaja srca u obliku sat sa specijalnom trakom koja se stavi oko grudi u visini srca, a na satu  se očitava broj otkucaja. Kad izmerite broj otkucaja srca, možete i da izračunate svoj maksimalni puls na jedan od dva načina.

Prvi način pomoću brzog hodanja na ravnoj površini. Najbolje na atletskoj stazi oko fudbalskog terena jer je potrebno da se hoda četiri puta po 400 metara (jedan krug oko terena prođete četiri puta) i to najbržim korakom. Pri tome ne koristiti tehniku brzog hodanja (kako hodaju profesionalci), nego obično hodanje ali  najbrže što možete. Dok hodate treba da  merite broj otkucaja srca (puls). Najbolje je da za izračunavanje uzmete prosek pulsa u  poslednjem četvrtom krugu brzog hodanja (do tada bi puls trebao da se ustali) i na prosečan broj otkucaja srca treba da dodate 40 ako ste u lošoj kondiciji, 50 ako ste u prosečnoj kondiciji a 60 ako ste u jako dobroj kondiciji.

Npr. Osoba stara 43 godine u prosečnoj kondiciji, ima u poslednjem krugu  prosečan broj otkucaja srca 120, na osnovu gore rečenog maksimalni puls bi bio  120+50 = 170 (a ne 177, što daje prethodna procena (220 – broj godina).

Drugi način je vežbanje na stepeniku visine oko 20cm. Na ovom stepeniku se radi  vežba u trajanju 3-4 minuta: penjete se i silazite sa stepenika (jedan set vežbi: desna noga gore, leva noga dole, pa se noge zamene, leva gore, desna dole i tako redom).  Vežba se radi brzinom od 20 setova po minuti. Nakon seta vežbi poslednje minute, treba izmeriti prosečan puls. Na dobijeni broj otkucaja treba dodatj 55 ako ste u lošoj formi, 65 u prosečnoj a 75 ako ste u odličnoj formi. Npr. Ako ste u  proseku imali 106 otkucaja u minuti vaš maksimalni puls za prosečnu kondiciju bi bio 171,  106 + 65 = 171.

Maksimalni puls je samo polazna tačka na osnovu koje izračunavamo tzv. „srčane zone“ preporučen broj otkucaja srca kako bi se izbegli neželjeni efekti fizičke aktivnost (videti tabelu 1) ili na osnovu dobijenih vrednosti na jedan od dva načina izračunati preporuceni broj otkucaja

  • Zona „zdravog srca“ – 50%-60% od max. pulsa – (u našem slučaju za vrednosti maksimalnog pulsa 171 iznosi 86-103 otkucaja). Vežbanje u ovoj zoni je dovoljna za jačanje srčanog mišića i zidova krvnih sudova. Ova je idealna zona za početnike, kao i za osobe koje boluju od lakših oblika neke od hroničnih nezaraznih bolesti, jer je lagana, ugodna i već donosi dosta koristi kardiovaskularnom sistemu. Za većinu ljudi, ugodno (ne presporo) hodanje je dovoljno da puls dovede u ovu zonu. Ali kako kondicija raste, tako će i napor odnosno intenzitet vežbanja za postizanje ciljnog broja otkucaja za ovu zonu biti veći.
  • Umerena zona – 60%-70% max. pulsa – (u našem slučaju 103-120). U ovoj zoni se sagoreva najveći procenat masnih ćelija, i zato se preporučuje za one koji zele da skinu višak kilograma (naravno da ako pored gojaznosti imate i neku drugu bolest potrebna je konsultacija sa stručnim licem). To ne znači automatski da se više mršavi ako se vežba u ovoj zoni – ako puls pređe u sledeću zonu, sagorevaće se više energije, ali će veći procenat dolaziti od privremenih rezerva šećera nego iz rezerve masnih ćelija. Ova je zona izuzetno dobra za sticanje kondicije.
  • Aerobna zona – 70%-80% max. pulsa – (u našem slučaju 120-137). U najvećem broju osobe imaju osećaj da „stvarno vežbaju“ kad im srce dođe u aerobnu zonu, zbog dubljeg disanja, znojenja i vidno povećane cirkulacije. To naravno nije neophodno – kao što smo videli, puno koristi se dobija i od manjih napora postignutih u prethodne dve zone. Ova je zona odlična za održavanje dobre kondicije.
  • Anaerobna ili granična zona – 80%-90% max. pulsa – (u našem slučaju 137-154). Ova zona nas vodi u sasvim drugačiju vrstu treninga, tokom koje mišići (uključujući i srčani) prelaze iz aerobne zone, u kojoj su trošili puno kiseonika, u zonu u kojoj troše više kiseonika nego što je srce u stanju da im dostavi. Atletski takmičari treniraju u ovoj zoni u kratkim intervalima, jer im to omogućava da značajno poboljšaju svoje rezultate.
  • Crvena zona – 90%-100% max. pulsa – (u našem slučaju 154 – 171). Ovo je za većinu nas opasna zona, pri kojoj srce i mišići rade pod punom parom. U toj zoni, u izuzetno kratkim periodima, treniraju vrhunski atletičari.

 

Da zaključimo poslednje dve nabrojane zone su namenjene sportistima i izuzetno utreniranim osobama i ne preporučiuju se za rekreativce i osobe koje boluju od neke nezarazne hronične bolesti tipa šećerne, visokog krvnog pritiska, zakrečenih krvnih sudova … Za sticanje kondicije i njeno održavanje treba se zadržati u prve dve, odnosno tri (za bolje utrenirane) zone sa  maximalnim brojem otkucaja 80% od maximalnog pulsa. Treba zapamtiti da je generalni savet svakoj osobi da se pre početka vežbanja posavetuje sa stručnim licem.

 

Opšte posebne napomene za osobe sa hroničnom nezaraznom bolešću

 

  • Početak bavljenja sportom ili drugim oblikom fizičke aktivnosti, treba započeti nakon konsultacije sa lekarom koji poznaje vas i vašu bolest .
  • Trebalo bi uraditi EKG u naporu (ergometrija) u slučaju ako je osoba starija od 40 godina i ako boluje od dijabetesa više od 25 godina ili ima jedan ili više faktora rizika za aterosklerotsku bolest srca.
  • Ako bolujete od šećerne bolesti trebate znati vrednosti šećera u krvi pre i posle vežbanja, pre obroka i pre spavanja kao i vrednosti  glikoliziraniog hemoglobina, koji je pokazatelj stanja šećera unatrag mesec I više dana.
  • Treba potražiti bilo kakve znakove oboljenja krvnih sudova, mikroangiopatije ili neuropatije. Proveriti stanje mrežnjače, urin, ureu i kreatinin kako bi se uočili eventualni znaci oštećenja bubrega.
  • Nakon toga lekar i/ili fitnes stručnjak će vam pomoći da uđete u ritam vežbanja, ishrane i terapije koju primate.

Zdrava i pravilna ishrana, kao i fizička aktivnost predstavljaju osnovu zdravlja. Program fizičke aktivnosti udružen sa pravilnom ishranom utiče na telesnu težinu, kardiovaskularni sistem i mentalno zdravlje pacijenta.

Zato treba sa pravilnom ishranom i redovnom fizičkom aktivnošću početi i pre nego se javi neka od hroničnih nezaraznih bolesti, već danas jer sutra može biti kasno za vaše zdravlje.

 

Posted in Fizička aktivnost by admin. No Comments

ŠEĆERNA BOLEST – DIABETES MELLITUS

Dr Saša Avakumović

Šećerna bolest (dijabetes) je stanje trajno povećanog šećera u krvi, nastalo nasleđem i delovanjem raznih uticaja sredine u kojoj pojedinac živi. Ono je doživotno, skupo, komplikovano, i po život opasno stanje, sa kojim se može proživeti normalan i kvalitetan životni vek, ako se pravilno leči, izmene navike, prihvati samokontrola i sprovede samodisciplina.  Ne postoji “lakša” ili “teža” šećerna bolest. Ukoliko se ne prihvate pravila ponašanja i lečenja, šećerna bolest može dovesti do ozbiljnih komplikacija i invalidnosti. Kada nastanu komplikacije, privlačan naziv “stanje” za šećernu bolest se zamenjuje “oboljenjem”. Dijabetes, naročito tip dva, značajan je uzrok vaskularnih oboljenja, a predstavlja najčešći uzrok slepila, terminalne bubrežne insuficijencije koja zahteva dijalizu ili transplantaciju bubrega, a dve trećine pacijanata koji su preležali infarkt miokarda ili moždani udar imaju tipa dva dijabetesa ili stanje visokog rizika na tu bolest. Savremena nauka, obolelog od šećerne bolesti tretira kao osobu koja je već preležala infarkt miokarada, što se tiče vrste i ciljeva terapije. Zbog toga je pažnja usmerena na rano otkrivanje i aktivnu potragu za neotkrivenim dijabetičarima. Pored ovoga oboleli od šećerne bolesti moraju biti “školovani”, odnosno moraju znati sve o ovom stanju.

 

Osoba može dobiti šećernu bolest ako je nasledila sklonost za ovo oboljenje. Međutim, pojava šećerne bolest uslovljena je delovanjem činilaca iz sredine u kojoj osoba živi. Ti štetni faktori iz sredine su dobro poznati medicinskoj nauci. Čovek ne može da promeni nasleđe, ali može da utiče na način na koji živi – da bi sprečio ili odložio pojavu šećerne bolesti. Dakle, kod rizičnih grupa treba sprovesti promenu načina i količine hrane koja se koristi uz veću angažovanost tela- fizička aktivnost. Ako za godinu dana smanjite telesnu težinu za pet odsto, redukujete unos masti i u ishranu uvedete namirnice bogate vlaknima (boranija, pasulj, kupus…), rizik od nastanka dijabetesa tipa 2 može se prepoloviti. Ovo je pokazala jedna naučna studija sprovedena u  Finskoj. Studija je još pokazala da je rizik od pojave dijabetesa, ako se sprovedu ove najprostije mere, smanjen za celih 58 odsto.

 

Povećanjem fizičke aktivnosti možemo uticati na smanjenje rizika za nastanak jednog broja bolesti, kao što su srčane bolesti, visok pritisak, ali i dijabetes. Ove bolesti se mogu sprečiti, odložiti njihov nastanak ili ublažiti, ali se ne mogu izlečiti samo fizičkom aktivnošću ili zdravom ishranom. Svaka osoba može minimalnim povećanjem fizičke aktivnosti i  minimalnim promenama u ishrani smanjiti rizik od nastanka šećerne bolesti, u nekim slučajevima i višestruko. S druge strane, treba znati da nije sve u faktorima sredine. Dosta toga zavisi i od toga šta čovek nosi u svojim genima. Nauka je dokazala da ima ljudi koji nose genetsku predispoziciju za razvoj pojedinih bolesti  pa tako i dijabetesa. Kod ovih osoba promene u ishrani i fizičkoj aktivnosti mogu, uprkos genetskom opterećenju, odložiti nastanak bolesti. Šta više, dijabetes tipa dva se kod nekih bolesnika može “držati pod kontrolom” samo dijetom i fizičkom aktivnošću, a ukoliko to nije dovoljno, dodaju se i odgovarajuće tablete-lekovi. Posle desetak i više godina uspešnog lečenja tabletama može nastupiti iscrpljenje funkcije pankreasa, kada tablete više ne pomažu, pa se bolesnik mora prevesti na dalje lečenje injekcijama insulina.

 

Treba naglasiti, kako ne bi ostalo nedorečeno, dijabetes tipa 1 ne može da se prevenira, ali je interesantno da se savremenim metodama može utvrditi rizik za obolevanje pomoću otkrivanja određenih antitela iz krvi. Ova ispitivanja su skupa i specifična a sprovode se samo u cilju naučnih istraživanja, na koje ispitanici sami pristanu, skrining na ova antitela se ne sprovodimo u širokoj populaciji. Na kraju nije ni etički nekome utvrditi rizik, upozoriti ga na postojanje rizika a onda mu saopštiti da nažalost još uvek ne postoji agens ili postupak koji bi sprečio nastanak bolesti.

Šećerna bolest se prepoznaje po pojačanoj žeđi, češćem noćnom mokrenju, pojačanom apetitu uz redovne obroke, zamaranju i gubitku telesne težine. Ali može se desiti da ove pojave ne postoje, što je još gore ovo se dešava često. Zato se šećerna bolest kod mnogih ljudi “otkriva” slučajnim ili ciljnim merenjem visine šećera u krvi. Ako postoji granično viši šećer u krvi (6-7 mmol/l), potrebno je uraditi opterećenje sa šećerom. Tako se otkivaju osobe koje imaju “latentnu šećernu bolest” (intolerancija glukoze, predijabetes).  Ovo stanje uvek prelazi u šećernu bolest, ako se ne prihvate mere sprečavanja šećerne bolesti (rekreacija, ishrana, opuštanje, smanjenje telesne težine kod gojaznih). Gojazni ljudi sa ovim stanjem se mogu lečiti lekovima, ali to zahteva više angažovanja, vremena i nažalost je manje uspešno. Zato treba insistitrati na pravilnoj ishrani i redivnoj fizičkoj aktivnosti kako bi se telesna težina dovela što bliže normalnoj-idealnoj telesnoj težini.

 

I zato ćemo ponoviti kako bi ove činjenice o dijabetesu imali uvek na umu. Suvoća usta, žeđ, uzimanje velike količine tečnosti, obilno i često mokrenje, mršavljenje uprkos pojačanoj gladi i uzimanje veće količine hrane, pojava učestalih infekcija i svraba kože i polnih organa, slabost, malaksalost, karakteristični su simptomi dijabetesa. Pre nego što se pojavi manifestni oblik, dijabetes prolazi kroz fazu preddijabetesa. Za savremenu nauku a i samog pacijenta, kao i za posledice šećerne bolesti, najbolje je pacijenta “uhvatiti” u ovoj fazi, tada je terapija “najlakša” ali i najracionalnija.

 

Ali nažalost, statistika pokazuje da od dijabetesa trenutno u svetu boluje  oko 246 miliona ljudi a očekuje se da brojka obolelih dostgne neverovatnih 380 miliona ljudi do 2025. Svetske statistike beleže preko 3,8 miliona smrtnih slučajeva godišnje u svetu, koji se mogu  pripisati dijabetesu kao glavnom razlogu umiranja. Nažalost svakih 10 sekundi u svetu jedna osoba umre od bolesti čiji je uzrok dijabetes a za isto to vreme, kod dve osobe se razvije dijabetes. Šećerna bolest je četvrti po redu, uzrok smrti u savremenom svetu. Ako potražimo glavni  uzrok umiranja obolelih od šećerne bolesti videćemo da su to kardiovaskularne bolesti , kojima se pripisuje oko 50 % uzroka smrtnosti ali i nastanak velikog broja invalidnosti. Nažalost statistika u svetu govori da svako treće dete koje je rođeno nakon 2000.godine ima prognozu da će razviti dijabetes. Od dijabetesa tipa 1 u Srbiji godišnje oboli oko 150 devojčica i dečaka uzrasta do 14 godina. U odnosu na broj obolelih od dijabetesa tipa 1, broj obolelih od dijabetesa tipa 2 je mnogostruko viši (95%). Tužno, ali nažalost i istinita je činjenica da svakog dana u svetu, kod više od 200 dece se dijagnostikuje dijabetes. Što se tiče životnog veka, u proseku, ljudi sa dijabetesom tipa 2 umiru 5 – 10 godina pre od vršnjaka koji nemaju dijabetes. Osobe sa dijabetesom tipa 2 imaju dva puta veću verovatnoću da će doživeti infarkt ili moždani udar, u odnosu na osobe koje nemaju dijabetes. Najmanje 50% od ukupnog broja osoba sa dijabetesom nisu svesni stanja u kojem se nalaze. Takođe treba reći da se  dijabetesa tipa 2 može  sprečiti usvajanjem zdravog načina ishrane i povećanjem fizičke aktivnosti i to do 80%.

 

U Srbiji trenutno živi oko pola miliona osoba ili 6,7% stanovništva koji boluju od dijabetesa. Nažalost, to je jedno od pet oboljenja koje najviše opterećuje društvo i zdravstveni sistem. Srbija spada u zemlje sa srednjim rizikom od umiranja od ove bolesti sa 34,3 (na 100000 stanovnika) u 2006. godini. Od 10 obolelih osoba, devet pacijenata ima dijabetes tipa dva koji je u velikoj meri  povezan sa nezdravim stilovima života, nepravilnom ishranom i sa gojaznošću.

 

Obzirom da u našoj zemlji imamo sve više gojaznih, da živimo sve brže i hranimo se sve lošije postavlja se pitanje koliko smo u riziku da obolimo od šećerne bolesti. Najprostije, možete smatrati da ste u grupi rizičnih osoba ako imate viška kilograma, u porodici neko je bolovao ili boluje od šećerne bolesti i ako  niste fizički aktivni. Mislite na vreme na svoje zdravlje jer uvek je bolje sprečiti nego lečiti.

 

Posted in Dijabetes by admin. No Comments

Ishrana obolelih od šećerne bolesti

Dr Saša Avakumović

 

 “Ma ko bio otac jedne bolesti, nepravilna ishrana joj je majka“

Georg Herbert

Uprkos najnovijim preporukama stručnjaka za ishranu u dijabetesu, među obolelima od šećerne bolesti još uvek vlada uverenje da postoji “dijabetična dijeta”. Nažalost velika većina obolelih nisu pravovremeno-adekvatno podučeni tako da imaju nikakvo ili samo osnovno znanje o svom zdravstenom problemu i ishrani u dijabetesu. Upravo zbog neobaveštenosti, ishrana obolelih od šećerne bolesti se svodi na izbegavanje šećera i slatkiša. Ovo izbegavanje ide čak do „paranoje” i teško ga je ispraviti. Međutim, danas je poznato da nije potrebno lišavati se određene vrste hrane. Poučena osoba sa šećernom bolešću („školovani dijabetičar”) zna da je dozvoljeno da jede sve namirnice, kao i zdravi ljudi, ali u tačno određenoj količini, kombinaciji i u odgovarajuće vreme. Oboleli od dijabetesa treba naučiti da izračuna i vizuelno upamti dozvoljenu količina namirnica koja se svakodnevno jede – tako da slobodno možemo reći da je „dijabetičar matematičar”. Savremena nauka kaže da “Dijabetičar treba da ima najmanje dva lekara od kojih je jedan on sam.” Na osnovu ove tvrdnje možemo reći da najznačajnija osoba u lečenju šećerne bolesti je sam oboleli, tj. koliko se aktivno uključi u učenje i razumevanje svoje bolesti, ishrane, fizičke aktivnosti i samokontrole toliko će i imati rezultata. U ovoj školi ne postoje ocene, već nagrada za dobro urađene zadatke je kvalitetniji i duži život bez razvijenih komplikacija bolesti. No, osnova svakog uspešnog lečenja u diabetesu je pravilna ishrana.

 

 

Neznanje i neupućenost otežavaju lečenje i umanjuju efekte, danas apsolutno uspešne kontrole šećerne bolesti. Kao što smo rekli u lečenju šećerne bolesti učestvuju ishrana, rekreacija, dodaci ishrani, relaksacija, samokontrola (i kontrola), edukacija i korišćenje lekova. Ishrana je najvažnija mera. Ko savlada osnovna pravila zdrave ishrane i primenjuje ih svakodnevno, može računati da će proživeti normalan životni vek, bez razvoja komplikacija šećerne bolesti. Tada će večno ostati “zdrav dijabetičar” i neće se razlikovati od osoba koje nemaju ovo stanje.

 

 

Hrana je užitak. Hrana je veoma važan deo našeg života. Ona ne predstavlja samo sredstvo koje obezbeđuje kalorije i potrebne hranljive materije za normalno funkcionisanje tela, nego predstavlja i svakodnevni užitak, kojeg se ne smemo lišavati. Ali, da bi zalogaj hrane postao zalogaj uživanja, potrebno je znanje i njegova svakodnevna primena. Mnoga shvatanja vezana za ishranu obolelih od šećerne bolesti su se promenila tokom poslednjih godina. Ovo je ishrana koja se savetuje svim ljudima koji žele da sačuvaju dobro zdravlje. Oboleli od šećerne bolesti  mogu da jedu svaku vrstu hrane, ali u količini koja je tačno definisana i određena, srazmerno fizičkoj aktivnosti, lekovima, godinama starosti i prisutnim zdravstvenim problemima. Ishranom je potrebno obezbediti dovoljnu količinu i raznovrsnost hranljivih sastojaka kao i odgovarajući energetski unos.

 

          Za početak valja znati sastav i broj dnevnih porcija hrane

 

          Osnovne hraniljive materije su:

- ugljeni hidrati ili šećeri

- belančevine ili proteini

- masti

U hrani  još nalazimo: minerale, vitamine, oligoelemente (minerali u tragovima koji su neophodni za život), dijetna vlakna i vodu. Dnevni jelovnik podrazumeva tri glavna obroka i dve do tri užine (po potrebi), a preporučen procentualni unos hrane po obrocima iz dnevnog jelovnika iznosi:

  • doručak 20-30%,
  • ručak 25-40%,
  • večera 20-35% i
  • užine po 0-15%.

 

Dnevni energetski unos po vrstama osnovnih hranjivih materija je sledeći:

  • ugljeni hidrati 55-60%,
  • belančevine   20-25%,
  • masti               15-20%  (masti životinjskog porekla manje od 10%, a holesterol da ne prelazi 200-300 mg/dan).

Preporučuje se unos dijetnih vlakana u količini 30-50 g/dan.

          Da li postoji “dijabetična dijeta?”

Kao što smo već rekli – ne postoji! Da bi hrana prestala da bude uzrok svakodnevnih frustracija, već uživanje, ishrana se pažljivo uči i planira. Osnovne hranljive materije su ugljeni hidrati, belančevine i masti.

 

Ugljeni hidrati – šećeri su najvažniji u ishrani obolelih od šećerne bolesti pošto podižu nivo šećera u krvi i obezbeđuju energiju za obavljanje svakodnevnih aktivnosti (1 g ugljenih hidrata = 4 kcal energije). Postoje složeni i prosti šećeri. Složeni ugljeni hidrati se nalaze u žitaricama, stabljikama, lišću i korenu biljaka, pirinču, krompiru, sočivu, grašku, šargarepi, pasulju. Prosti šećeri iz  voća i meda (glukoza-grožđani šećer, fruktoza-voćni šećer) kao i saharoza se u ishrani obolelih od šećerne bolesti koriste u veoma malim količinama.

 

          Belančevine  se nalaze u mesu, mleku, ribi, jajima i nekim namirnicama biljnog porekla, kao što je soja. Belančevine su značajne za građu našeg tela i za obnavljanje potrošenih delova tela. One nisu dobar izvor energije (1 g belančevina = 4 kcal).

 

Masti mogu biti životinjskog i biljnog porekla. Masti životinjskog porekla ubrzavaju starenje krvnih sudova (podstiču ateroskleroze), pa se ne preporučuje veći dnevni unos od 2%. U ishrani dijabetičara preporučuju se masti biljnog porekla i ulja iz masline, semena suncokreta, kukuruza i soje. 1 gr masti daje 9 kcal.

 

Dijetna vlakna – pomažu varenju i usporavaju podizanje šećera u krvi posle obroka. Rastvroljiva dijetna vlakna se nalaze u svežem voću i povrću, a nerastvorljiva u žitaricama. Ukupni dnevni unos dijetnih vlakana je 30 grama. Dijeta sa povećanim unosom dijetnih vlakana usporava varenje i upijanje-apsorpciju hrane u crevima što smanjuje nivo šećera i masnoća u krvi a povećava se zasićenost između obroka i uspostavlja normalan rad creva. Složeni ugljeni hidrati i dijetna vlakna su poreklom iz žitarica (raž, ovas, ječam), povrća i voća. Preporučuje se korišćenje ražanog, crnog hleba kao i žitarica, ovsenih, ječmenih pahuljica.

 

          Najčešća pogrešna mišljenja vezana za ishranu obolelih od šećerne bolesti su:

          “Ne smem da jedem slatko i masno”.

“Masna hrana podiže šećer u krvi”.

 

 

Jedna od najvećih novina u lakšem snalaženju u ishrani obolelih od šećerne bolesti je računanje šećernih jedinica i  kalorija. To je ujedno i „revolucionarno otkriće” koje je olakšalo život milionima obolelih.

          Šećerna jedinica je osnovna mera za brzo snalaženje u ishrani obolelih od šećerne bolesti i uči se vizelno. Jedna  šećerna jedinica ima 12 gr ugljenih hidrata ili 48 kcal energije. Koliko pojedine namirnica sadrže šećernih jedinica uči se uz pomoć slika. Kriška hleba, šolja mleka, jabuka, pola kukuruza, 1 krompir, pola kroasana, 4 šljive, 1 breskva, pola banane, 4 kockice čokolade … svi sadrže 1 šećernu jedinicu. Mleko i mlečni proizvodi sadrže šećerne jedinice, ali mesa,  proizvodi od mesa i ribe ne sadrže.

Za normalno uhranjenog čoveka dnevno je preporučeno  14 šećernih jedinica. One se pravilno raspoređuju po glavnim obrocima i užinama. Svaka šećerna  jedinica podiže šećer u krvi. Gojazna osoba treba da unosi 10 šećernih jedinica a pothranjena osoba 18. Da bi se obezbedio ravnomeran-optimalan nivo šećera u krvi, važan je pravilan raspored unosa šećernih jedinica, koji je usklađen sa lekovima i fizičkom aktivnošću.

 

Koje su energetske potrebe organizma?

Dnevne energetske potrebe (Kalorije) izračunavaju se prema telesnoj težini, polu, starosti, fizičkoj aktivnosti. Najviše kalorija se dobija iz masnoća. Masne namirnice ne podižu šećer u krvi, već telesnu težinu! Vodite o tome računa.   Izračunavanje kalorijskih potreba organizma i usklađivanje sa vlastitim potrebama je malo složeniji način planiranja obroka.   Potrebno je da znate količinu neke namirnice i koliko ta namirnica ima kalorija u određenoj količini, te sa kojom namirnicom mogu da se zamene. Na ovaj način možemo da sami isplaniramo svoj obrok. Za ove potrebe nam služe ADA tablice ili tablice zamene.       

 

          Šta su ADA tablice?

          ADA tablice – tablice zamene pomažu u kreiranju ishrane, ako su nam poznate dnevne kalorijske potrebe. One takođe obezbeđuju pravilan raspored šećernih jedinica. Kada osoba nauči da sastavlja jelovnik po ADA tablicama može sama kreirati svoj obroke. Tada pripremanje hrane postaje uživanje.

 

          Izračunavanje normalne – idealne telesne težine

Najgrublje i najjednostavnije, normalna telesne težina tela se izračunava vrlo prosto, tako da se od telesne visine u cm oduzme broj 100. Ako osoba ima 110 % od izra~unate telesne težine smatra se gojaznom a ako ima 90% od izračunate vrednosti smatra se pothranjenom (mršavom). Dakle ako ste visoki 178 vaša idealna telesna težina bi bila 78 kg. Gojazni biste bili ako imate preko 86 a pothranjeni ako bi imali ispod 70 kg.

 

Izračunavanje dnevnog kalorijskog unosa

Izračunavanje dnevnog kalorijskog unosa zavisi od telesne mase, fizičke aktivnosti tela i posebnih stanja. Dnevni kalorijski unos se lako izračunava:

 

  • Za osobu idealne – normalne telesne težine

 

Idealna telesna težina u kg pomnoži sa 25 kcal (ili 105 kJ).

 

  • Za mršavu – pothranjenu osobu

Idealna telesna težina u kg pomnoži sa 35 kcal (ili 147 kJ).

 

  • Za gojaznu osobu

Idealna telesna težina u kg pomnoži sa 18 kcal (ili 75 kJ).

 

  • Ako se osoba bavi teškim fizičkim radom: potrebno je da još na svoje dnevne potrebe doda kalorije koje se dobiju kada se idealna telesna masa pomnoži sa 20 kcal (84 kJ)

 

  • Povećane energetske potrebe organizma u posebnim stanjima kao što su druge bolesti (grip, temperatura i sl.), trudnoća, rast i razvoj deteta; zahtevaju da se dnevnom kalorijskom unosu dodaje 300 do 500 kcal (1260-2100 kJ).

Stručna javnost kaže da je zdravstveni prioriteti za 21. vek: smanjenje i eliminisanje svih faktora rizika, pre svega onih na koje lekari ali i pojedinci mogu uticati a to su pušenje, hipertenzija, fizička neaktivnost, gojaznost, pravilna ishrana i smanjivanje rizičnog ponašanja (nesigurni sexualni odnosi i loše navike u saobraćaju). Pozitivnim uticajem na faktore rizika i njihovo redukovanje je osnov borbe  protiv najčešćijh bolesti savremenog čoveka a pravilna ishrana je osnov zdravog života svakog pojedinca.

Posted in Dijabetes by admin. No Comments

Šećerna bolest – mitovi i …

Dr Saša Avakumović

Da biste bili u stanju da šećernu bolest držite pod kontrolom, važno je znati što više činjenica o ovoj bolesti. Iako informacija o šećernoj bolesti  ima mnogo, sve one nisu istinite. Istinu je, dakle, često teško razlikovati od neistine. Zato u ovom tekstu želimo da „srušimo” neke od najraširenijih mitova o šećernoj bolesti.

MIT:  Šećerna bolest se isključivo nasleđuje.

Nisu sve osobe koje su obolele od šećerne bolesti nasledile ovu bolest. Postoji neki naučni dokazi da se češće nasleđuje Tip 2 od Tip 1 šećerne bolesti. Ako vam je neki rođak u prvom kolenu oboleo od šećerne bolesti treba da znate da ste u riziku od nastanka šećerne bolesti Tip 2.

MIT: Ja već godinama imam blagu šećernu bolest, na granici.

Ne postoji ovakva definicija šećerne bolesti – ili je imate ili je nemate. Vaš šećer u krvi ili je iznad normalnih vrednosti ili je ugranicama normale. Valjda smo već naučili koji su kriterijum za postavljanje dijagnoze šećerne bolesti što se tiče nivoa šećera u krvi (ako vam je šećer u krvi na prazan stomak iznad 7 mmol/l ili vam je izmeren slučajan nalaz šećera u krvi iznad 11 mmol/l u dva navrata).

MIT:  Jednom kada počnete da pijete tablete i/ili primate insulim možete da jedete sve što poželite bez obzira na količinu.

I tablete i insulin mogu svoj maksimalni efekat da daju samo ako su u skladu sa pravilnom ishranom i fizičkom aktivnošću. Dakle, ne moraju da se “naprežu” u svome “radu” kako bi snizili nivo šećera u krvi, jer se vi nepravilno hranite. Samo pravilna kombinacija obroka, fizičke aktivnosti, lekova i samokontrole daje maksimalne rezultate u lečenju šećerne bolesti.

MIT:  Ne postoji prirodni lek za šećernu bolest.

Pa, terapija šećerne bolesti sastoji se od pravilne ishrane i fizičke aktivnosti. Zar ima išta prirodnije. Pravilna ishrana i dozirna fizička aktivnost čine osnovu svake uspešne terapije šećerne bolesti i pomažu da nivo šećera u krvi bude u normalnim vrednostima.

MIT: Insulin izaziva impotenciju

Neki muškarci oboleli od šećerne bolesti mogu imati problema sa potencijom, ali to nija zato što se leče insulinom. Impotencija ili kako se to danas popularnije naziva erektilna disfunkcija je posledica oštećenja nervnih završetaka koje je oštetio dugogodišnji visok nivo šećera u krvi. Dakle, ona je posledica organskog oštećenja, a ne dejstva insulin.

MIT:  Najbolji način da procenim nivo šećera u krvi je moje trenutno stanje, kako se trenutno osećam. Ja znam kada mi „šećer ne valja”.

Neki ljudi osećaju skok ili pad šećera u krvi, dok drugi nemaju tu sposobnost. Ali zbog činjenice da su neki simptomi povišenog i sniženog nivoa šećera u krvi isti, veoma je teško utvrditi na šta ukazuju ti (isti) simptomi. Jedini siguran način je da izmerite nivo šećera u krvi uz pomoć aparata za samokontrolu.

MIT: Stopala treba da “kiselim” u vodi svaki dan.

Nekada je ovo bila uobičajena praksa, ali preterano “kiseljenje” stopala može dovesti do veoma suve kože nogu i zato se više ne preporučuje da se sa ovim preteruje. Kožu stopala treba svakodnevno negovati neutralnim hidratantnim kremema kako bi održala vlažnost.

MIT:  Ako mi je nivo šećera u krvi obično oko 10 mmol/l, to je normalno za mene.

NE. Pa, valjda ste dosad naučili iz ove knjige da je ovaj nivo glukoze u krvi iznad normalnih vredonosti. To što se on održava na visokim vrednostima i ne varira ne znači da je to dobro za vas. Visoke vrednost šećera u krvi nisu dobre za organe jer mogu da oštete ćelije u njima i naruše funkciju celog organa.

MIT: Oboleli od šećerne bolesti  ne smeju da  jedu šećer …

Da odmah rasčistimo. Ako jedete mnogo šećera nećete zbog toga oboleti od šećerne bolesti. Takođe, ako ste oboleli od šećerne bolesti, to ne znači da u ishrahrani morate izbegavati šećer. Osobe obolelele od šećerne bolesti treba da jedu  uravnoteženu i izbalansiranu  ishranu, tj. ishranu koja je siromašna masnoćama, solju i šećerom. Dakle, i dalje možete uživati u velikom izboru hrane, uključujući i hranu koja sadrži šećer, ali pamet u glavu…

MIT: Šećerna bolest Tip 2 je blag oblik šećerne bolesti …

Ovo je vrlo opasan mit, jer oboleli od šećerne bolesti Tip 2 slabo vode računa o svom zdravlju baš zbog ovog verovanja. ZAPAMTITE! Šećerna bolest u blagom obliku ne postoji. Svaki oblik šećerne bolesti je ozbiljan i može, ukoliko ga ispravno ne lečite i držite pod kontrolom, dovesti do ozbiljnih komplikacija.

 

Tip 2 šećerne bolesti  nije “blag” oblik bolesti jer je:

  • mortalitet (stopa umiranja) kod bolesnika sa ovom bolešću 2 do 3 puta veći nego kod zdrave populacije
  • životni vek je kraći 5 do 10 godina nego kod zdrave populacije
  • sve češće se viđa među decom (Libija, Kanada, Australija)
  • oboleli od šećerne bolesti se 3 puta više hospitalizuju nego zdrava populacija, najčešće zbog kardioloških razloga

 

MIT:  Oboleli od šećerne bolesti treba da jedu «dijabetičarsku» hranu …

Oznaku «za obolele od šećerne bolesti» često se može naći na slatkišima, keksu i sličnoj hrani koja je visokokalorična i bogata masnoćama, posebno onim zasićenim. Stručnjaci za ishranu uglavnom ne preporučuje konzumaciju «dijabetičarske» hrane, što uključuje i čokoladu namenjenu osobama obolelim od šećerne bolesti, zbog toga što ona isto može poremetiti nivo  glukoze u krvi, zbog toga što je skuplja od obične i zato što može izazvati proliv. Dakle, kad zaista želite da se „počastite” nečim slatkim, uzmite pravu poslasticu. Ovde ne treba da generalizujemo, ali postoje i posebne poslastice koje se mogu koristiti, zato otvorite sva čula i dobro pogledajte sastav namirnice, energetsku vrednost i rok trajanja.

 

MIT: Oboleli od šećerne bolesti uvek na kraju oslepe …

Mada  je šećerna bolest jedan od glavni uzrok slepila u radnoj populaciji Srbije, medicinska ispitivanja su pokazala da se opasnost od komplikacija šećerne bolesti, kao što je oštećenje vida, može smanjiti ukoliko:

• redovno kontrolišete krvni pritisak, nivo glukoze i masnoća u krvi, i držite ih u granicama normalnih vrednosti

• živite aktivnim životom

• održavate idealnu telesnu težinu

• prestanete da pušite.

 

MIT:  Opasno je upravljati motornim vozilima ako imate šećernu bolest …


Ako  ste odgovorni i dobro „kontrolišete” svoju bolest, medicinska ispitivanja pokazuju da

obolelima od šećerne bolesti u saobraćaju ne preti nimalo veća opasnost nego bilo kojoj drugoj osobi. Međutim, mit o tome da oboleli od šećerne bolesti nisu sigurni vozači i dalje je veoma aktuelan.

 

MIT:  Oboleli od šećerne bolesti  se ne mogu da se bave sportom …

 Naprotiv, osobama obolelim od šećerne bolesti  se preporučuje da se bave fizičkom aktivnošću, jer je ona sastavni deo zdravog načina života i same terapije. Fizička aktivnost može biti od velike koristi i uticati na ređu ili odloženu pojavu komplikacija šećerne bolesti, kao što su srčane bolesti. Na početku knjige smo spomenili jednog sportistu koji je osvojio osam medalja na Olimpijskim igrama, a evo na kraju knjige da spomenemo još jednog. Veslač Steve Redgrave je osvojio zlatnu olimpijsku medalju, postao je sportski velikan, uprkost činjenice da boluje od dijabetesa. Moguće je međutim, da ćete kao što smo već napisali, morati dobro da razmislite i posavetujete se sa svojim medicinskim timom pre nego što počnete da se bavite nekom sportskom aktivnošću. Dakle, ako vam o fizičkoj aktivnsti  trebaju dodatne informacije, slobodno se obratite svom medicinskom timu  koji se brine o vama.

 

Mit  Oboleli od šećerne bolesti  ne smeju da jedu grožđe, mango ili banane …

 

Osobe obolele od šećerne bolesti  ponekad misle da ne smeju da jedu grožđe ili banane zbog njihovog slatkog ukusa. To nije tačno. Čak i ako ovo voće uključite u israhranu, i dalje

možete dobro regulisati nivo glukoze u krvi. Grožđe, banane i ostalo voće su vrlo zdrava hrana. Voće ima visok sadržaj vlaknastih materija, nizak sadržaj masnoća i obiluje vitaminima i mineralima. Osim toga, voće vas štiti od  srčanih bolesti, raka i nekih problema sa želucem.

 

Mit  Oboleli od šećerne bolesti  ne smeju da režu nokte na nogama…

 

Ni ovo nije tačno, jer opšti saveti za rezanje noktiju na nogama važe za sve. Dakle, ako imate šećernu bolest, trebal da nokte održavate zdravima tako što ćete ih rezati u obliku koji

odgovara gornjem kraju nožnih prstiju. Nemojte ih rezati popreko, prekratko ili krajeve noktiju rezati u stranu. Uvek imajte na umu da je svrha noktiju da zaštite prste na nogama.

Najsigurnije rešenje je da nokte režete grickalicom, a da krajeve nokata izbrusite turpijicom. Ako imate poteškoća u održavanju higijene noktiju, potražite pomoć pedkira.

 

Mit  Među obolelima od šećerne bolesti  postoji veća verovatnoća za nastanak prehlade i drugih bolesti …

 

To nije istina. Ako imate dijabetes, verovatnoća dobijanja prehlade ili neke druge bolesti nije nimalo veća. Uprkos tome, obolelima od šećerne bolesti se preporučuje da se vakcinišu protiv

gripa zbog toga što svaka druga infekcija ili bolest može poremetiti nivo glukoze u krvi. To vas dovodi u opasnost od visoke koncentracije glukoze u krvi, a osobe koje boluju od dijabetesa Tip 1 do povećane opasnosti razvoja ketoacidoze. A ova stanja želimo da izbegnemo, zar ne?

 

Mit  Oboleli od šećerne bolesti  ne mogu obavljati neke poslove …

 

To što imate šećernu bolest ne bi trebalo da vam smeta da dobijete i zadržite određeni posao. Međutim, uprkos Zakonu o sprječavanju diskriminacije protiv osoba s invaliditetom, osobe obolele od šećerne bolesti i dalje nailaze na opštu  zabranu prilikom zapošljavanja na nekim radnim mestima.

 

Mit  Oboleli od šećerne bolesti  ne smeju da nose čarape protiv proširenih vena …


Na mnogim čarapama protiv proširenih vena stoji upozorenje da nisu prikladne za osobe obolele od dijabetesa. Ako imate problema s krvotokom ili komplikacije sa stopalima, kao što su čirevi, obratite se lekaru pre nego što ih obučete. Međutim, ako su vam stopala i noge zdravi i ako održavate normalan stepen aktivnosti, nije verovatno da će vam čarape protiv proširenih vena i tromboze naškoditi.

 

Uvek imajte na umu  činjenicu da je o dijabetesu (šećrnoj bolesti) napisano dosta  toga netačnog. Zato uvek koristite  informacije iz sigurnih izvora, kao što je medicinsko osoblje koje vas leči, vaš dijabetes tim,  časopis „Me-Dij”, Diabetološki Savez Srbije (www.diabetes.rs, www.diabeta.net), kniga „Samokontrola u malom prstu” …

Posted in Dijabetes by admin. No Comments

Kako “boli” povišeni šećer u krvi?

dr Saša Avakumović

Procenjuje se da preko 600.000 građana Srbije boluje od šećerne bolesti, a najnovija saznanja pokazuju da  samo 17 % njih lečenjem postiže zadovoljavajuće ciljne vrednosti nivoa šećera u krvi. Ova, slobodno možemo reći, epidemija dijabetesa sve više privlači pažnju lekara i šire društvene javnosti jer se dijabetes nalazi na veoma visokom 4. mestu razloga umiranja ljudi, posle oboljenja srca, raka i oboljenja pluća. Stručna javnost voli da kaže kako je Šećerna bolest- bolest civilizacije tj. Savremenog čoveka. Nauka je pokazala da se pojava ove bolesti  može sprečiti, a njeno napredovanje usporiti. Danas postoje veoma moćni i savremeni lekovi koji se koriste u lečenju dijabetesa. Zato se postavlja pitanje zašto je dijabetes na 4. mestu po umiranju ljudi? Odgovor je veoma prost nije dovoljno uzimati lekove već i živeti zdravo u skladu sa svojim godinama i okolinom. Savremena terapija Dijabetesa osim lekova obuhvata i edukaciju, pravilnu ishranu, rekreaciju, relaksaciju, redovnu samokontrolu i kontrolu kao i primenu antioksidantnih supstanci. Nažalost sve do početka 20. veka lečenje dijabetesa svodilo se na strogu dijetu, a bolesnici sa ovom bolešću su živeli najduže pet godina. Tek 1921. godine kanadski naučnici dr Banting i dr Best otkrili su hormon koji su nazvali insulin. Već sledeće godine insulin se uspešno počinje  primenjivati u terapiji dijabetesa. Od tada su i saznanja o ovoj bolesti sve veća i šira.

 

U sklopu sa težnjama da saznamo što više, u našoj zemlji je sprovedeno istraživanje u sedam najvećih dijabetoloških centara. Ovo istraživanje je pokazalo da dve trećine pacijenata ne ispunjava ciljne vrednosti nivoa šećera u krvi oralnom terapijom, tj. tabletama. Iako je opšte poznato da dobro regulisan šećerna bolest smanjuje rizik od razvoja komplikacija šećerne bolesti, izgleda da, nažalost, velika većina obolelih to još uvek nije shvatila. Zato svaki oboleli treba da učini dodatni napor kako bi doveo svoj nivo šećera u krvi na zadovoljavajuće-ciljne vrednosti. Kao što je poznato nisu samo lekovi dovoljni da se postigne optimalan rezultat terapije, pravilna ishrana, fizička aktivnost ali i stres, odnosno, psičko stanje pacijenta ima važnu ulogu u lečenju šećerne bolesti. A pravilan pristup, pozitivan stav i prihvatanje sopstvene bolesti su deo rešenja a ne, kao što je nažalost često slučaj, deo problema sa kojim se suočavaju mnogi pacijenti.

Takođe su rađena neka epidemiološka poređenja koja su uporedila načine lečenje šećerne bolesti u zemljama iz okruženja, pa tako u Srbiji upotreba oralne terapije prednjači u odnosu na zemlje regiona jer se čak 73 odsto obolelih leči upotrebom tabletiranih lekova dok u Hrvatskoj npr. to čini samo 57 % njih. Takođe što se tiče upotrebe insulina Srbija je na začelju u odnosu na zemlje regiona sa 13,5 % obolelih koji ga koriste, dok recimo oboleli u nekim zemljama iz okruženja to čini u do 30 %.

Uzroke lošeg lečenja dijabetesa u Srbiji treba tražiti u činjenici da je tradicionalna terapija šećerne bolesti pokazala određena oganičenja, ali i da postoji jedna klinička inercija ranog uvođenja insulina u terapiju. Lekari bi trebali da edukuju što više i što češće, kako bi pacijenti shvatili da „nije sramota imati dijabetes“ i da bi na vreme trebalo da informišu obolelog o tome kako treba da se leči  da se aktivno uključe u postizanje ciljnih vrednosti šećera u krvi. Jer kao što smo rekli pored lekova od izuzetne važnosti je i fizička aktivnost, pravilna ishrana i edukacija (obaveštenost) obolelog ali i pravljenje programa prevencije bolesti od strane stručne javnosti.
Na sreću ali i na još veću žalost povišeni šećer u krvi ne boli. Zato danas svaka druga obolela osoba ne zna da ima povišen nivo šećera u krvi. Iz ovoga prirodno proizlazi pitanje: da li je dijabetičar hendikepirana osoba ili ne? Savremena nauka osobu sa povišenim vrednostima šećera u krvi smatra uslovno zdravom osobom. Na osnovu izgleda ovakve osobe ne može se otkriti da boluje. Ovakvo stanje se održava sve dok je šećer u krvi, tokom celog dana, u normalnim granicama, a one su do 6 mmol/l pre svakog glavnog obroka, a 2 časa posle obroka do 9 mmol/l. Osoba sa ovim vrednostima se oseća kao zdrava osoba. Međutim, kada je šećer duže vreme iznad ovih vrednosti (“nije pod kontrolom”) počinju da se javljaju komplikacije šećerne bolesti, i tada osoba može postati hendikepirana i da izgleda bolesno.

 

Vremenom diabetes sve više uzima zalet, kako kod obolelog tako i u našem okruženju, društvenoj zajednici u kojoj živimo. Suočavamo se sa epidemijom čije razmere još uvek ne možemo sagledati. Zato bi trebali upotrebiti sva znanja i mogućnosti kako bi se napredovanje ove epidemije zaustavilo ili makar usporilo. Samokontrola (samopomoć) je osnovna karika u ovome nastojanju. Kod obolelih odlaže pojavu ili usporava progresiju komplikacija, a kod onih koje nisu oboleli povećava svest o zdravlju i aktivira pažnju na promene stila života, koji za rezultat imaju odlaganje ili čak i sprečavanje pojave ne samo dijabetesa već i drugih masovnih nezaraznih obolejnja.  Samokontrola ne podrazumeva samo radnje koje se tiču samokontrole same bolesti, već zahteva puno angažovanje svakog pojedinca i njegove okoline i podstiče ih na zdrave stilove života  podižući svest o zdravlju.

U knjizi Samokontrola u malom prstu obuhvaćene su skoro sve radnje i akcije koje osoba može sama da učini za svoje zdravlje. Na početku  je bilo jedno prosto pitanje s kojim se susrećemo skoro svakodnevno: Šta ćete uraditi ako vas boli zub? Uzećete neki lek protiv bolova i/ili otići kod svog zubara. A, šta ćete uraditi ako vas boli povišeni šećer u krvi? Nažalost, velika većina neće ništa,  jer povišeni šećer u krvi ne boli. Ali povišeni šećer u krvi ima svoje simptome i znake koji mogu jače ili slabije da „zvone na uzbunu“, a vaš zadatak je da ih prepoznate i adekvatno odreagujete.  Baš zato sam i napisao knjigu Samokontrola u malom prstu koju preporučujem svima koji boluju od šećerne bolesti, profesionalcima angažovanim u dijabetes timu,  porodicama i prijateljima obolelih od šećerne bolesti, jer uz informacije koje će iz nje naučiti reagovaće BRŽE na „skokove i padove“ nivoa šećera u krvi, imaće BOLJE zdravlje i  kvalitet života, SIGURNIJU budućnost i živeće DUŽE.

Svaki dan je neponovljivo iskustvo. Učinite ga prijatnim i sebi i drugima, želim Vam mnogo sreće i naravno,  da vas služi zdravlje u 2011. godini.

Više informacija o samokontroli i knjizi Samokontrola u malom prstu možete dobiti na  e-mail: diabetes.mellitus@live.com

 

Posted in Dijabetes by admin. No Comments

Za dug zivot treba da redukujemo rizične faktore

dr Sasa Avakumovic

Kardiovaskularne bolesti su u naletu i sve vise ugrozavaju zdravlje i zivote stanovnika nase planete. Statistike pokazuju da se u Srbiji tokom 2002. godine najčešće umiralo I izostajalo sa posla od bolesti krvotoka tj. kardiovaskularnog sistema (Slajd 9) isto je stanje u svetu na osnovu izvestaja Svetske zdravstvene organizacije iz 2002. god (Slajd br 5). Analitičke studije govore da je očekivano trajanje života muškaraca u Srbiji 69 godina i ono je za pet i po godina kraće od žena. Među zemljama u okruženju, ovi pokazatelji govore da najduži život imaju  Italijani (80 god), a najkraći Rusi (65 god). Kardiovaskularne bolesti među našim građanima odgovorne su za više od polovine izgubljenih godina života preko 65 godina, a kancer je vodeći uzrok smrti za one ispod 45 godina života. Po DALY (Disability Adjusted Life Years) skali iz 2002. godine  obolenja i procenti gubtika godina zivota najcesce su se desavali zbog kardiovaskularnih bolesti i kod zena i kod muskaraca, a sto se tice samih faktora rizika kod muskaraca je nazatupljenije pusenje I poviseni krvni pritisak a kod zena je poviseni krvni pritisak i gojaznost. (Slajdovi 9 I 10)

Svetska Zdravstvena Orgnizacija je u svom godišnjem izveštaju za 2002. „Redukcijom rizika unapređuje se zdravlje“ od više od 200 poznatih rizičnih faktora izdvojila deset koji imaju najveći značaj i to: pothranjenost, nezaštićen seks, visok krvni pritisak, pušenje, zagađen vazduh u prostorijama, visok holesterol, alkohol, zagađena voda i loši sanitarni uslovi, nedostatak gvožđa i gojaznost (Slajd br 7). Sedam od navedenih rizičnih faktora su povezani sa nezaraznim bolestima, a pet sa kardiovaskularnim. Da bi situacija bila jos teza pored pobrojanih u faktore rizika za nastanak kardiovaskularnih bolesti spadaju i godine starosti, pol, porodicna anamneza i secerna bolest (slajd br2). Svaki od pobrojanih faktora rizika negativno uticu na zdravlje i uvecavaju sansu za nastanak kardiovaskulrane bolesti. Sto pacijent ima vise fatora rizika, stepen rizika se povecava mnogostruko, dakle pridruzivanjem faktora rizika, stepen rizika se ne dodaje vec se umnozava i to visestruko. Tako npr. ako osoba ima samo hipertenziju verovatnoca da ce razviti kardiovaskularnu bolest je 3 puta, ako ima samo povisene lipide je 4 puta a ako ima zajedno i hipertenziju i povisene lipde  verovatnoca nastanaka kardiovaskularnog obolenja je 9 puta, no ako na ovo dodamo i pusenje rizik za nastanak KV obolenja se povecava na 16 puta (slajd br 3.).

 

Sudeći prema nalazima najnovijih svetskih istrazivanja, postoji više znakova za uzbunu koji treba da fokusiraju ne samo zdravstevenu vec i siru populaciju ka razvoju i unapređivanju nove zdravstvene strategije kako bi se postepeno uticalo na smanjivanje visoke stope smrtnosti i oboljevanja od bolesti koje najčešće i najviše ugrožavaju zdravlje stanovništva. U osnovi stvari su veoma proste treba uciniti sto je vise moguce na smanjivanju i/ili eliminisanju kljucnih faktora rizika.
Jedan od retkih projekata Svetske zdravstvene organizacije MONICA koji je obuhvatio i nasu zemlju, trajao je  deset godina (od 1985. do 1995. godine) a ukazao je na porazavajuce stanje kardiovaskularnog zdravlja u nasoj populaciji. Moze se reci da ovaj projekat predstavlja jedno od najvećih istraživanja u medicini na temu povezanosti rizičnih faktora sa kretanjem mortaliteta i morbiditeta od kardiovaskularnih bolesti. Obuhvatio je 38 istraživačkih centara u 22 države, a rezultati istraživanja ukazuju na veoma lose činjenice da kod nas postoji velika ukupna prisutnost rizičnih faktora u odnosu na ostale istraživačke centre, samim tim I rizik za razvoj kardiovaskularnog rizika je jedan od najvecih u projektu ali I Evropi.. Naime naša zemlja, kada je reč o ukupnom skoru rizičnih faktora koronarne bolesti, na kraju perioda posmatranja sa 26. mesta za muškarce i 17. mesta za žene izbila na prvo mesto u obe kategorije. Nazalost izgleda da se stanje od kraja istrazivanja (1995. god), nije bitno promenilo do danas, a to pokazuje i jedan od brojnih izvestaja o uzrocima i broju infarkta miokarda u Srbiji (slajd 6).I  u Biltenu ministarstva zdravlja iz 2006. godine najzastupljenini i najznacajnih factor rizika za nastanak koronarne bolesti u srbiji je hipertenzija (57%).   Pomenuto istraživanje pokazuje da spadamo među zemlje sa najvišom stopom hipertenzije u istrazivanim centrima (posmatrana je populacija koja je imala pritisak veci od 160 mmHg) I kao sto se vidi na slajdu br 8 nalazili smo se na kraju istrazivanja na 3 mestu zene I 4 mestu muskarci. Takođe, spadamo među 25 % zdravstvenih centara koji su ucestvovali u projektu. u kojima nisu ostvarene pozitivne promene u pogledu smanjenja smrtnosti od koronarne bolesti, a sto je simptomaticno stanje se značajno pogoršalo kod ženske populacije.

 

Hipertenzija je proglasena za tihog ubicu posto ona ne boli, a jos krajem proslog XX veka Svetska zdravstvena organizacija je alarmirala na njene pogubne posledice po stanovnistvo ako se nesto hitno ne preduzme. Prevalencija hipertenzije u razvijenim zemljama Evrope se krece izmedju 45% (Italija) i 60% (Nemacka) za muskarce i 31% (Italija) i 50% (Nemacka) za zene. Ostale zemlje Evrope imaju prevalenciju izmedju navedenih vrednosti uz vecu ucestalost kod muskaraca nego kod zena. U Srbiji podaci o ucestalosti hipertenzije nisu pouzdani, neka preciznija pracenja su vrsena do osamdesetih godina proslog veka sa stalnom tendencijom porasta broja obolelih. Po nekim starim podacima prevalencija hipertenzije u nasoj zemlji je od 10 do 25% u opstoj populaciji, s tim da je veca u urbanim sredinama i kod zena. Sto moze znaciti da u nasoj zemlji nesto manje od 2 miliona osoba boluje od povisenog krvnog pritiska.

Naravno da se namece pitanje zasto je bitno obratiti paznju bas na hipertenziju? Pa po podacima SZO iz 1999. godine u svetu od hipertenzije boluje preko 600 milona ljudi, a 3 milona smrtnih slucajeva godisnje su posledica povisenog krvnog pritiska. Do 1990. podaci su ukazivali na smanjenje prevalence hipertenzije u svetu ali  krajem proslog veka pocinje da raste broj obolelih tako da se danas pretpostavlja da oko 975 miliona ljudi boluje od hipertenzije a ocekuje se da ce 1025. broj obolelih skociti na celih 1.25 milijarde. Jos alarmantnije stanje pokazuje tzv pravilo polovine (SZO  iz 1999, slajd 11) koje kaze da samo polovina obolelih od hipertenzije je i dijagnostiokovano, samo polovina dijagnostikovanih se i lece, od ovih lecenih samo polovina je adekvatno kontrolisana, stoga prostom matematikom dolazimo do podataka da je 12.5% obolelih od hipertenzije uspesno leceno i ima svoj visok pritisak sveden u granice normale.
Na osnovu iznesenog prirodno se namece zakljucak da je zdravstveni prioriteti za 21. vek: smanjenje i eliminisanje svih faktora rizika, pre svega onih na koje lekari ali i pojedinci mogu uticati a to su pušenje, hipertenzija, fizička neaktivnost, gojaznost, pravilna ishrana i smanjivanje rizičnog ponašanja (nesigurni sexualni odnosi i saobracaj). Pozitivnim uticajem na faktore rizika i njihovo redukovanje je osnova borbe  protiv najcescijh bolesti savremenog coveka: kardiovaskularne bolesti, kancera, povreda, mentalnih bolesti, dijabetesa, bolesti plućna i digestivnih bolesti.

 

 

Ako zelimo imati svetliju buducnost uvek trebamo imati na umu  zaključak SZO iz 2001. da sva dodatna sredstva uložena u zdravlje predstavljaju investiciju koja je šest puta veća od uloženih sredstava, jer kao sto se moze videti iz slajda br 3 sredstva koja se odvajaju za lecenje bolesti kardivaskularnog sistema ni najmanje nisu mala i ukupno su u Evropi za 2003 godinu iznosila oko 250 milijardi eura. Zato na kraju zelim da se potsetim na  reci drevnog kineskog lekara Huang Dee Nai-Chang-a koje su pronadjene u prvom kineskom medicinskom tekstu (2600. god. pre nove ere) u kojima se on osvrce na uspesnost lecenja neke bolesti (mozda malo preostro za savremenu medicinu ali poenta je veoma jasna):

1. Izvanredni lekari deluju preventivno.

2. Prosecni lekari lece bolest pre nego se pojave simptomi.

3. Manje vredni lekari lece vec razvijenu bolest.

 

Dakle preventivno delovanje je bilo, jeste i bice, osnova svake uspesne borbe protiv bolesti.

Posted in Dijabetes by admin. No Comments

Diabetes i oboljenja srca i krvnih sudova

 

Savremena medicinska nauka svaku obolelu osobu od šećerne bolesti smatra odmah i kardiovaskularnim bolesnikom. Nažalost kardiovaskularne bolesti su vodeći uzrok mortaliteta i morbiditeta u dijabetesu i poslednjih godina ovaj problem je došao u centar ineresovanja medicinske javnosti. Srčana oboljenja i dijabetes nose ogroman procenat obolevanja i umiranja pacijenata u savremenoj medicini. Odnos između dijabetesa i bolesti srca do današnjih dana nije u potpunosti rasvetljen.

Kao što smo već napisali, savremena medicina smatra da između dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti treba da stoji znak jednakosti. U našoj zemlji dijabetes je najčešće povezan sa istovremenim obolenjima krvnih sudova i srca. Neka istraživanja govore da preko 12% obolelih od dijabetesa ujedno boluje i od srčane slabosti.

Savremeni medicinsko statistički podaci pokazuju da su dijabetes i srčana slabost ne samo medicinski, već i opšte društveni problem koji prati visok stepen  obolevanja i nažalost umiranja. Na našu veliku radost, obe ove bolesti se savremenim medicinskim pristupom mogu sprečiti i ako je potrebno lečiti.

 

U toku dva dana, u okviru više od 40 predavanja kardiologa i endokrinologa moglo se čuti da na planeti živi više miliona ljudi sa dijabetesom koje, na žalost, ubijaju tri kardivaskularne bolesti: ishemično oboljenje srca (infarkt miokarda, angina pektoris, aritmije), cerebrovaskularna bolest (šlog) i vaskularna bolest (na perifernim arterijama i bubrezima).

- Osobe sa dijabetesom umirale su od srčane slabosti, a da pri tome nisu ove dve bolesti dovođene u vezu. Zato je cilj ove konferencije da se ovaj problem osvetli multidisciplinarno, da se razmene savremeni stavovi u ranoj dijagnozi i lečenju srčane insuficijencije u dijabetesu i da se kroz jedan moderan, interaktivan model komunikacije konfrontiraju različita mišljenja – dodao je prof. dr Seferović.

Konferencija je okupila vrhunske stručnjake iz Asocijacije za srčanu isuficijenciju Evropskog udruženja kardiologa, Radne grupe za dijabetes i kardiovaskularne Evropske asocijacije za dijabetes, kao i domaće stručnjake iz oblasti kardiologije i endokrinologije. Strateško poslovna jedinica HemofarmcardioLogica centralnog Portfolio servisa potpisuje se kao koorganizator konferencije uz organizacionu, logističku i svu ostalu podršku SPJ HemofarmcardioLogica oblast Zapadni Balkan, Tima za operativne komunikacije OZB, timova oblasti Nova tržišta i kreativne ekipe Headmade-a, kao i službe Putničkog saobraćaja.

Srbija zauzima neslavno treće mesto u svetu po smrtnosti od bolesti srca, odmah iza Rusije i Ukrajine. Kao posledica načina života u kome se premalo krećemo, jedemo previše i stalno smo napeti, učestala je abdominalna gojaznost, povišen nivo triglicerida, nizak HDL holesterol, visok LDL holesterol, povišen krvni pritisak. Nažalost, u to su se uverili oni koji većpate od bolesti srca i šećerne bolesti tipa 2.

 

Ukoliko se više navedenih faktora pojavi udruženo kod istog pacijenta, rečje o metaboličkom sindromu. Tako, osoba koja ima tri od nabrojanih faktora rizika – trigliceride veće od 1,7 mmol/l, nizak nivo HDL holesterola (ispod 1,0 mmol za muškarce i 1,3 za žene), krvni pritisak veći od 130/85 , abdominalnu gojaznost – obim struka veći od 102 za muškarce i 88 za žene i glikemiju našte veću od 5,6 mmol – ima metabolički sindrom i time je u značajno povišenom riziku da oboli od kardiovaskularnih bolesti.

Farmaceutska kuća Sanofi-Aventis, koja u svom programu ima značajne lekove za lečenje dijabetesa i bolesti srca, pokrenula je nedavno istraživanje sa ciljem da se proceni učestalost faktora kardiometaboličkog rizika kod pacijenata u Srbiji. Pacijentima, koji su posećivali kardiologe, endokrinologe i lekare opšte medicine u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, meren je obim struka, krvni pritisak, određivane masnoće u krvi, utvrđivano je da li su pušači i kakvog su socijalnog statusa. Program je sproveden na 2.038 pacijenata, a njegovi rezultati (preliminarni) objavljeni su nedavno na simpozijumu održanom u hotelu Kontinental u Beogradu. Rezultate istraživanja nazvanog Seminar, u kome je učestvovalo više od stotinu kardiologa, endokrinologa i lekara opšte medicine, predstavili su glavni istraživači, prof. dr Svetozar Damjanovići akademik dr Miodrag Ostojić.

Rezultati studije ukazali su na to da je velika učestalost metaboličkog sindroma kod oba pola u Srbiji, kao i da učestalost kod naših muškaraca prednjači u poređenju sa ostalim zemljama u kojima je obavljano ispitivanje (Evropa, Kanada, Azija, Bliski istok i Latinska Amerika). Takođe je potvrđena veza između prisustva metaboličkog sindroma i obolevanja od kardiovaskularne bolesti i dijabetesa.

Prof. Damjanović, endokrinolog, ukazao je na to da je ovo prva prava studija u Srbiji koja je trebalo da ustanovi prevalencu metaboličkog sindroma, bila prilika da se ovaj sindrom „raščlani“ na komponente i onda pokuša da nađe udeo svake od njih za kardiovaskularnu bolest.

- Jedan od ciljeva bio je da se ustanovi abdominalna gojaznost, dok je jedan od sekundarnih ciljeva bilo razdvajanje komponenti metaboličkog sindroma, da bi se ustanovilo koliko je moguće izdvojiti pacijente sa metaboličkim sindromom od onih koji ga nemaju. Želeli smo da ustanovimo geografske varijacije i uporedimo podatke sa drugim zemljama u Evropi i svetu – objašnjava Damjanović.

Rečje o „studiji preseka“ u koju je uključeno po 20 pacijenata starosti od 35 do 80 godina, koji su dolazili na pregled kod kardiologa, endokrinologa ili lekara opšte medicine u domu zdravlja. Pored demografskih parametara (starost, pol, stepen obrazovanja…), takođe su uključeni i antropometrijski (merenja), ali i kardiovaskularni faktori rizika, uključujući porodičnu anamnezu za bolesti srca i dijabetes tipa 2.

Obim struka mera problema

Prema rečima akademika Ostojića, kao kriterijumi, ustanovljene su vrednosti merenih parametara. Dok neke definicije metaboličkog sindroma uključuju bilo koja tri od posmatranih kriterijuma, najnovija definicija uključuje veći obim struka (za koji se smatra da je najviše povezan sa fizičkom neaktivnošću) i još dva kriterijuma. Kardiometabolički sindrom „krivac“ je za rizik da osoba oboli od bolesti srca ili dijabetesa tipa 2.

U studiju je uključeno 2.038 pacijenata, ali su analizirani podaci za 1.715, za koje su postojali kompletni podaci, a obuhvaćeno je 37 odsto muškaraca i 63 odsto žena. Prosečna starost muškaraca u studiji je 58, a žena 59 godina.

Od 633 muškarca u studiji, 40 odsto je bilo kod kardiologa, 34 kod endokrinologa, a 26 odsto rešenje za zdravstveni problem potražilo je u domu zdravlja. Kada su u pitanju žene, od 1.082 pripadnice lepšeg pola ukljuženih u studiju, 26 odsto posetilo je kardiologa, 40 odsto endokrinologa, a 34 odsto lekara u domu zdravlja. U Evropi, međutim, znatno više osoba poseti porodičnog lekara, a ređe kardiologe i endokrinologe.

Prema prosečnom indeksu telesne mase (BMI) od 28,7 naši muškarci ne razlikuju se značajno od ljudi iz Zapadne Evrope (29,3). Slično je i sa ženama. BMI naših žena iznosi 28,5, slično kao u zapadnim zemljama. Zanimljivo je da su naši muškarci imali prosečan obim struka 102 centimetra („zapadnjaci“ 105), a žene 92 (Evropljanke 94,7).

Ipak, razloga za opuštanje – nema. Jer, prekomernu telesnu težinu ima polovina stanovnika, dok je kod svakog četvrtog muškarca BMI ozbiljno povišen. Ni žene ne „zaostaju“ u tom pitanju.

Među pacijentima uključenim u studiju 38 odsto su bivši pušači, a 23 odsto aktivni pušači. Kod severnih Evropljana 46 odsto čine bivši, a 18 aktivni pušači, u južnoj Evropi je 40 odsto aktivnih, a 29 odsto onih koji su ostavili cigarete, dok na Bliskom istoku svaki peti ispitanik je aktivni pušač, ali je samo jedan procenat bivših. Žene kod nas više puše nego u drugim zemljama.

Studija je ustanovila da, takođe, visok nivo LDL holesterola ima gotovo četiri petine pacijenata, tačnije 77,4 odsto muškaraca i 78,2 odsto žena. Takav rezultat svrstava nas na čelnu poziciju. S druge strane, kada je rečo terapiji dislipidemije (poremećaja metabolizma masti), našim građanima adekvatni lekovi nisu dostupni kao u razvijenim zemljama. Tako, statine kod nas koristi 28 odsto muškaraca i 24 odsto žena, što je znatno manje nego u ostalim delovima Evrope. U primeni fibrata naši pacijenti ne zaostaju mnogo.

Visok krvni pritisak ustanovljen je kod tri od četiri pacijenta uključena u studiju, a dijabetes tipa 2 ima 35 odsto muškaraca i 29 odsto žena – među onima koji su došli na pregled. Sa prosečnom vrednošću od 6,5 kod muškaraca i 6,2 kod žena slični smo žiteljima razvijenog dela evropskog kontinenta.

Kako se postavlja dijagnoza

- Kriterijum za postavljanje dijagnoze metaboličkog sindroma imalo je 65,9 odsto muškaraca i 66,4 odsto žena. Odsustvo faktora rizika zabeleženo je kod svega dva odsto naših muškaraca, četiri faktora ima četvrtina, a svih pet faktora prisutno je kod 16 odsto pripadnika jačeg pola. „Nula“ faktora rizika ima svaka dvadeseta žena, ali svaka četvrta ima čak četiri – objašnjava prof. Ostojić.

Visok nivo šećera (glikemija) ustanovljen je kod 56 odsto muškaraca i 49 odsto žena, hipertenzija kod 89 odsto muškaraca i 86 odsto žena, povišene vrednosti triglicerida ima 63 procenta muškaraca i 55 žena, a holesterola 47 odsto muškaraca i 54 žena. Naposletku, obim struka veći od preporučenog izmeren je kod svakog drugog pacijenta i kod 65 odsto pacijentkinja. Bitno je da se ustanovi da li postoji veza između faktora rizika koji ulaze u metabolički sindrom i kardiovaskularnog oboljenja i dijabetesa tipa 2.

Ostojić, govoreći o pojedinačnim rizicima za infarkt, napominje da hipertenzija u svetu nosi 5,2 puta veći rizik, a kod naših žena 5,5, kod kojih je takođe povezan BMI i obim struka sa dobijanjem dijabetesa. Izgledi da obole od šećerne bolesti tip 2 najveće su usled porodične istorije, a kod žena i hipertenzija nosi jak rizik za ovu bolest.

Zašto ga je „trebalo izmisliti“

Ukoliko se zajedno nađu veći struk, pritisak i glikemija, ta osoba ima 10 puta veći rizik da oboli od kardiovaskularne ili šećerne bolesti. Rasprostranjenost metaboličkog sindroma kod nas je viskoka i iznosi 66 odsto (u svetu 60 procenata). Ustanovljeno je da postoje klasteri, grupisanje faktora rizika metaboličkog sindroma, koji predviđaju i oboljenje srca i krvnih sudova i dijabetes. Na taj način, zadovoljava se definicija kardio-metaboličkog sindroma.

Prof. dr Nebojša Lalićističe da je dijabetes – neslavan rekorder – broj 1 uzrok komplikacija i invaliditeta. Dijabetes i pre-dijabetes prisutni su kod dve trećine pacijenata sa akutnim koronarnim događajem. Lalićkaže da je 2001. godine data pretpostavka koja je kasnije postala dogma, da je „dijabetes tip 2 ekvivalent koronarne bolesti sa preventivnog stanovišta i veoma je moćan faktor za nastanak kardiovaskularne bolesti“. Zbog toga kardiovaskularni rizik u dijabetesu tip 2 treba intenzivno lečiti.

Prema njegovim rečima, metabolički sindrom je, u suštini, kombinacija između uvek prisutne centralne gojaznosti i najmanje dva od preostalih „klasičnih“ faktora rizika. Tako, „zloglasni“ metabolički sindrom nosi dva puta veći rizik za nastanak kardiovaskularnih bolesti izvan dijabetesa, petostruko veći rizik za nastanak dijabetesa tipa 2, ali i tri puta veći rizik za nastanak bolesti srca u okviru šećerne bolesti.

-        Da ne postoji metabolički sindrom, trebalo bi ga izmisliti – kaže prof. dr Dragan Micić, endokrinolog. Jer, sada se ne leči samo pritisak, kada dođe bolestan čovek, većlekar proveri i glikemiju i lipide, izmeri njegov obim struka… Pacijent se posmatra generalno i traži moguća veza sa metaboličkim sindromom. Tako, kada se kod nekog konstatuje ovaj sindrom, to znači da on ima dugogodišnji rizik za zdravlje. Iako postoje bolji parametri za brzu procenu rizika, dijagnoza metaboličkog sindroma „postavlja priču“ za ceo život, tera pacijenta da pokuša da redukuje rizike.

 

Bolesti krvnih žila
Kako starimo, tako se povećava rizik od bolesti krvnih žila. Može doći do zadebljanja stijenki arterija ili do njihova otvrdnuća zbog nakupljanja kolesterola i stvaranja aterosklerotskih plakova. Taj proces naziva se ateroskleroza. Može se pojaviti u cijelom krvnom sustavu, ali određeni su dijelovi osjetljiviji. Ta pojava opasna je jer ograničava protok krvi kroz žile i povećava mogućnost nastanka ugrušaka u žilama.

 

Rizični čimbenici
U ljudi s dijabetesom povećan je rizik od ateroskleroze ako ne održavaju u normali svoju razinu šećera u krvi. Pušenje, visoki krvni tlak i visoki kolesterol povećavaju rizik. Nažalost, dijabetes se često javlja zajedno s visokim krvnim tlakom i kolesterolom. Zbog toga, kad bolujete od dijabetesa, nužno je da pratite sve čimbenike koji povećavaju mogućnost bolesti krvnih žila, jer bolesti srca i krvotoka mogu biti vrlo opasne.

 

Visoki krvni tlak
Krv mora biti pod tlakom da bi mogla teći kroz krvne žile, ali ako je krvni tlak previsok, povećava se rizik razvoja bolesti krvnih žila. Krvni tlak prirodno se povećava s godinama. Nažalost u dijabetičara je veća mogućnost povišenog krvnog tlaka ili hipertenzije. U ljudi s dijabetesom tipa 2 preporuča se da krvni tlak bude ispod 140/85 mmHg.

 

Kako znati imate li visoki krvni tlak?
Većina ljudi s hipertenzijom nema nikakvih simptoma. Jedini način da znate imate li visoki krvni tlak jest da vam ga vaš liječnik izmjeri. S obzirom da se krvni tlak mijenja iz minute u minutu, potrebno je nekoliko mjerenja u razdoblju od nekoliko tjedana da bi se otkrilo da li imate hipertenziju.

 

Bolest koronarnih arterija
Skupina arterija koje su posebno osjetljive na aterosklerozu su koronarne arterije. One opskrbljuju srce krvlju, a time i kisikom. Ako je protok krvi kroz te arterije smanjen, srčanom mišiću nedostaje kisika. To uzrokuje bolove u prsima koje liječnici nazivaju angina pectoris. Pojava angine pectoris najvjerojatnija je pri tjelesnoj aktivnosti, kada srce traži više kisika. Odmor obično smanjuje bol. Stalna angina može biti liječena lijekovima ili kirurškim zahvatom. Neki pacijenti kod kojih se razvije angina ili bilo koji oblik bolesti srca bit će upućeni kardiologu, specijalistu za bolesti srca.

 

Srčani udar
Ponekad se može stvoriti ugrušak u „bolesnoj“ arteriji koji u potpunosti blokira protok krvi. Liječnici to nazivaju miokardijalni infarkt, a uobičajeni je naziv srčani udar. Simptomi uključuju dulju oštru bol u prsima, znojenje, mučninu, nedostatak zraka i gubitak svijesti.

 

Bolest moždanih arterija
Ateroskleroza može utjecati na sve arterije. Ako budu zahvaćene moždane arterije, dijelovi mozga mogu ostati bez kisika, a rezultat su toga nesvjestice ili nešto trajnije – moždani udar (kap). Moždani udar čest je u ljudi s povišenom razinom šećera u krvi. Oštećenja nakon moždane kapi vrlo su različita i ovise o dijelu mozga koji je zahvaćen

Posted in Dijabetes by admin. No Comments

Nacionalna strategija za rano otkrivanje i prevenciju dijabetesa tipa dva

dr Saša Avakumović

Srbija je među prvima u Evropi usvojila 2006. godine Nacionalni vodič za prevenciju tipa dva dijabetesa  a od nedavno počela je i sa sprovođenjem Nacionalog programa za rano otkrivanje osoba sa povišenim rizikom od nastanka šećerne bolesti tip 2, čiji su glavni ciljevi otkrivanje  novih pacijenata i preventivno delovanje na primarnom nivou zdravstvene zaštite.

Već smo pisali da sa šećernom bolešću u Srbiji trenutno živi oko pola miliona osoba ili 6,7% stanovništva . Nažalost, to je jedno od pet oboljenja koje najviše opterećuje društvo i zdravstveni sistem. Srbija spada u zemlje sa srednjim rizikom od umiranja od ove bolesti sa 34,3 (na 100000 stanovnika) u 2006. godini. Od 10 obolelih osoba, devet pacijenata ima dijabetes tipa dva koji je u velikoj meri  povezan sa nezdravim stilovima života, nepravilnom ishranom i sa gojaznošću.

Savremena nauka nas upozorava da upravo na ove faktore možemo i moramo uticati, te tako smanjiti broj novoobolelih. U svetu je broj obolelih od dijabetesa u drastičnom porastu, a do 2025. godine očekuje se da će se taj broj čak udvostručiti. Iako se najviše incidencije pojavljuju u razvijenim zemljama najveći porast obolelih se ipak očekuje u zemljama u razvoju, gde spada i Srbija.  Godine 2006. u našoj zemlji je registrovano 17 891 novooboleli svih uzrasta sa tip 2 dijabtesom. Kako bi se ovaj  broj novoobolelih što više smanjio/predupredio Ministarstvo Zdravlja i Republička komisije za proučavanje šećerne bolesti osmislili su Nacionalnu strategiju za rano otkrivanje i prevenciju dijabetesa tipa dva.  Nacinalni program prevencije i rane detekcije tipa 2 dijabetesa zasniva se na Strategiji prevencije i kontrole hroničnih nezaraznih bolesti kao i srednjoročnim ciljevima Ministarstva zdravlja Republike Srbije u oblasti prevencije bolesti i očuvanja zdravlja. Ovaj projekat ustvari predstavlja idealan model kako se lako i brzo mogu otkriti osobe koje su izložene riziku od obolevanja od šećerne bolesti tipa dva. Više detalja se može pogledati na sajtu ministarstva zdravlja. Jedan o početnih osnova projekta je upitnik  koji su sačinili stručnjaci iz oblasti dijabetesa. Da li neko u porodici ima dijabetes, da li ste gojazni, kako se hranite, imate li povišen šećer i koliki vam je krvni pritisak, samo su neka od pitanja na koja treba odgovorit.

 

Pored određivanja šećera u krvi, ova metoda se pokazala pouzdanom za određivanje rizika od ove bolesti. Svako pitanje nosi određen broj poena i zbirom tih poena pokazuje se visina rizik. One osobe koje budu imale zbir veći od 15, pod rizikom su da dobiju dijabetes. Na ovaj način svaka osoba koja  popuni ovaj upitnik može u veoma kratkom roku da sazna da li spada u rizičnu grupu koja  može da oboli od dijabetesa tipa dva.

 

Povodom predstavljanja  ove Nacionalne strategije  ministar zdravlja, profesor dr Tomica Milosavljević, istakao je da „sada, kad je reč o dijabetesu i pacijentima zapravo počinjemo da rešavamo vrh ledenog brega, jer mnogo veći broj građana i ne zna da boluje od ove bolesti”. Nažalost zato se u Srbiji događa da se kod svakog drugog pacijenta šećerna bolest dijagnostikuje tek kada se razvije neka od komplikacija ove bolesti, kao što su retinopatija, dijabetesno slepilo, kardiovaskulrno oboljenje, oboleli bubrezi. Kao što se iz rečenog može zaključiti, dijabetes, naročito tip dva, značajan je uzrok vaskularnih oboljenja, a predstavlja najčešći uzrok slepila, terminalne bubrežne insuficijencije koja zahteva dijalizu ili transplantaciju bubrega, kao i da dve trećine pacijanata koji su preležali infarkt miokarda ili moždani udar imaju tipa dva ili stanje visokog rizika na tu bolest. Savremena nauka, obolelog od šećerne bolesti tretira kao osobu koja je već preležala infarkt miokarada, što se tiče vrste i ciljeva terapije. Zbog toga je pažnja usmerena na rano otkrivanje i aktivnu potragu za neotkrivenim dijabetičarima, pomoću ovih štampanih upitnika koji će svaki građanin lako popuniti u domu zdravlja ili kod kuće. Odgovori će  na praktičan način pomoći da se brzo otkrije stotine i hiljade osoba koje nose rizik da obole ili koje već imaju šećernu bolest, a da toga nisu svesne. Jer, na jednog obolelog od dijabetesa dolazi još jedna osoba koja ne zna da je obolela.

Na istoj konferneciji za novinare predsednik Republičke komisije za šećernu bolest, profesor dr Nebojša Lalić iskazao je svoje zadovoljstvo prvim rezultatima dobijenim samo na osnovu popunjenih i analiziranih upitnika, u osam domova zdravlja širom Srbije.

“Kada osobe precizno i iskreno odgovore na pitanja da li su u porodici imale nekog obolelog od dijabetesa, da li im je ikada izmeren povišen šećer u krvi, koliko su teški i koliki im je obim struka, ali i koliko su fizički aktivni i jedu li voće i povrće, dobijamo dragocene podatke da li postoji umereni ili visok rizik da obole i stupamo u akciju, korak po korak, prema napravljenom programu” kaže prof Lalić.

Ako osoba koja popuni upitnik ima zbir bodova 12 -14 smatra se da postoji umereni rizik za nastanak šećerne bolesti i takva osoba se upisuje u registar u Domu zdravlja, a oni koji imaju visok rizik, zbir bodova veći od 15  pozivaju se u dom zdravlja na test opterećenja glukozom, a tokom šest meseci na obuku o promeni načina ishrane i stila života.

 

Za sada na osnovu pilot projketa sprovedenog u osam Domova zdravlja analiza  ukazuje da svaka peta osoba u Srbiji nosi povišeni rizik od obolevanja od dijabetesa, te da nažalost već jedna četvrtina ispitanih već ima ovu bolest, a to i ne zna. Više od polovine ovih osoba je u svojoj porodici imalo najbliže srodnike obolele od ove bolesti, a vrlo visok broj naših građana, čak 80 odsto, ne praktikuje svakodnevnu fizičku aktivnost od 30 minuta, niti jede dovoljne količine povrća i/ili voća.

Dakle, kod rizičnih grupa treba sprovesti promenu načina i količine hrane koja se koristi kao i da se poveća fizička aktivnost. Ako za godinu dana smanjite telesnu težinu za pet odsto, redukujete unos masti i u ishranu uvedete namirnice bogate vlaknima (boranija, pasulj, kupus…), rizik od nastanka dijabetesa tipa 2 može se prepoloviti. Ovo je pokazala jedna naučna studija sprovedena u  Finskoj. Studija je još pokazala da je rizik od dijabetesa ako se sprovedu ove najprostije mere smanjen za celih 58 odsto.

 

Povećanjem fizičke aktivnosti možemo uticati na smanjenje rizika za nastanak jednog broja bolesti, kao što su srčane bolesti, visok pritisak, ali i dijabetes. Ove bolesti se mogu sprečiti, odložiti njihov nastanak ili ublažiti, ali se ne mogu izlečiti samo fizičkom aktivnošću ili zdravom ishranom. Svaka osoba može minimalnim povećanjem fizičke aktivnosti i  minimalnim promenama u ishrani smanjiti rizik od nastanka šećerne bolesti, u nekim slučajevima i višestruko. S druge strane, treba znati da nije sve u faktorima sredine. Dosta toga zavisi i od toga šta čovek nosi u svojim genima. Nauka je dokazala da ima ljudi koji nose genetsku predispoziciju za razvoj pojedinih bolesti  pa tako i dijabetesa. Kod ovih osoba promene u ishrani i fizičkoj aktivnosti mogu, uprkos genetskom opterećenju, odložiti nastanak bolesti. Šta više, dijabetes tipa dva se kod nekih bolesnika može “držati pod kontrolom” samo dijetom i fizičkom aktivnošću, a ukoliko to nije dovoljno, dodaju se i odgovarajuće tablete. Posle desetak i više godina uspešnog lečenja tabletama može nastupiti iscrpljenje funkcije pankreasa, kada tablete više ne pomažu, pa se bolesnik mora prevesti na dalje lečenje injekcijama insulina.
Suvoća usta, žeđ, uzimanje velike količine tečnosti, obilno i često mokrenje, mršavljenje uprkos pojačanoj gladi i uzimanje veće količine hrane, pojava učestalih infekcija i svraba kože i polnih organa, slabost, malaksalost, karakteristični su simptomi dijabetesa. Pre nego što se pojavi manifestni oblik, dijabetes prolazi kroz fazu preddijabetesa. Za savremenu nauku a i samog pacijenta, kao i za posledice šećerne bolesti, najbolje je pacijenta “uhvatiti” u ovoj fazi, tada je terapija “najlakša” ali i najracionalnija.

Takođe treba naglasiti, kako ne bi ostalo nedorečeno, dijabetes tipa 1 ne može da se prevenira, ali je interesantno da se savremenim metodama može utvrditi rizik za obolevanje pomoću otkrivanja određenih antitela iz krvi. Ova ispitivanja su skupa I specifična I sprovode se samo u cilju naučnih istraživanja, na koje ispitanici sami pristanu, skrining na ova antitela se ne sprovodimo u širokoj populaciji. Na kraju nije ni etički nekome utvrditi rizik, upozoriti ga na postojanje rizika a onda mu saopštiti da nažalost još uvek ne postoji agens ili postupak koji bi sprečio nastanak bolesti.

DA LI MOŽDA IMAM DIJABETES  – ŠEĆERNU BOLEST

  • Obilno i često mokrenje
  • Osećaj gladi tokom celog dana, stalna glad, uzimanje veće količine hrane,
  • Glukoza u krvi iznad 7 mmol/l na tašte (venska krv)
  • Povrede i rane na telu koje teško zarastaju
  • Poremećena spolna funkcija problemi u upražnjavanju seksulane aktivnosti/problem s erekcijom
  • Pojava učestalih infekcija i svraba kože i polnih organa, učestale vaginalne infekcije  (svrab/gljivice)
  • Član porodice ima šećernu bolest
  • Neobjašnjiv iznenadni gubitak telesne težine, mršavljenje uprkos pojačanoj gladi,
  • Stalan osećaj žeđi, uzimanje velike količine tečnosti
  • Zamućen vid
  • Stalan umor i pospanost
  • Suvoća usta
  • Slabost, malaksalost,
  •  Ukočenost ili utrnulost, šaka i/ili stopala,žarenje u stopalima

 

 

Ako imate neki od ovih problema ili više njih, a pogotovo ako traju duže od nedelju dana, obratite se svom lekaru za savet i pomoć.

 

Koji je Vaš rizik?

 

Obzirom na sve gore rečeno kao i na činjenicu da u našoj zemlji imamo sve više gojaznih, da živimo sve brže i hranimo se sve lošije postavlja se pitanje koliko smo u riziku da obolimo od šećerne bolesti.

 

Dakle, možete smatrati da ste u grupi rizičnih osoba ako:

  •       ste gojazni
  •       imate nekog bližeg ili daljeg rođaka koji već boluje od šećerne bolesti
  •       ako niste fizički aktivni (imate tzv. sedanteran način života)

 

Kod velikog broja osoba pojava simptoma diojabetesa i same bolesti se mogu odložiti ili preventivnim delovanje sprečiti, kao što smo već rekli. Da li znate koji je Vaš rizik? Ovaj veoma jednostavan test može Vam pomoći. Posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom koji Vam može dati više informacija i pomoći da saznate svoj rizik.

diabetes.mellitus@live.com

 

Posted in Dijabetes by admin. No Comments